Koliko smo kao društvo daleko od suzbijanja nasilja prema ženama najbolje oslikavaju prošlonedeljni „svetli primeri” nasilja nad dvema ženama iz javne sfere, pevačicom Natašom Bekvalac i poslanicom Aleksandrom Jerkov. Dok je prva žena fizički napadnuta u „toplini doma svoga”, druga je bila izložena verbalnom nasilju i otvorenim pretnjama u skupštini kao javnom prostoru. Oba napada šalju lošu sliku tolerisanja nasilja i sagledavanja nasilja u svetlu svakodnevne pojave na koju treba da smo već naviknuti. Govor mržnje se uzima zdravo za gotovo kao stvar koja se ne shvata „ozbiljno” a nasilje se po stoti put senzacionalizuje, minimalizira, relativizuje i banalizuje. I po hiljaditi put žrtva nosi žensko lice.
Tabloidni lešinarski mediji kao i obično utrkivali su se ko će što više rastrgnuti žrtvu prikazujući do najsitnijih detalja svaki delić privatnosti žrtve, čiji je cilj jedino porast tiraža, porast „klikova”, jer klik opravdava sredstva. I kako to obično biva, dolazi do sekundarne viktimizacije žrtve, dovode se u pitanje razlozi napada, nalazi se opravdanje za napasnika i umesto osude čina i napasnika, osuđuje se, prosuđuje i presuđuje žrtvi.
Ako ste javna ličnost, a pogotovo ako ste žena sa estrade, automatski ste žigosani kao osoba „lakog morala” jer u slučaju pretpljenog napada od izuzetne je važnosti koliko ste se puta udavali, ako je više od dva puta, ispada, sudeći po komentarima dežurnih moralizatora, da to može rezultirati potencijalnim batinama u budućnosti od strane vašeg novog partnera. Takođe je od izuzetne važnosti komentarisati vaš izgled kao povod za napad, jer ukoliko ste u prošlosti, ne daj bože bili oskudnije odeveni, vi ste: pod 1. žena lakog morala, dakle kurva, roba, predmet, a pod 2. predmet nema osećanja, on se koristi, šutira, udara, predmet ima rok trajanja, pa se baca u otpad.
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) osudilo je izveštavanje o nasilju nad pevačicom Natašom Bekvalac jer je prekršen (po milijarditi put) Kodeks novinara Srbije, samim tim profesionalizam je doveden u pitanje. Jer sve što zadire u sferu privatnosti koje narušava i uznemirava život žrtve i članova njene porodice zloupotreba je nečije nesreće, saopštio je NUNS.
Jedan od idejnih tvoraca pop-arta, Endi Vorhol, davne 1963. godine započeo je serijal prikaza egzekucija vršenih na električnim stolicama. Godinu dana ranije započeo je i serijal prikaza smrti i tragedija koje su uključivale: samoubistva, avionske i automobilske nesreće. U godinama koje su sledile bezbroj puta ponavljao je u svojim radovima ovakve motive koje su imale za cilj da, pored prikazivanja apsurdnosti i života i smrti, stvore efekat banalizacije smrti, jer kada bezbroj puta vidite određeni prikaze poput ovakvih, vi postajete jednom rečju – ravnodušni. Slično je i sa tabloidnim medijima koji grabeći i ne osvrćući se na bilo kakve etičke i novinarske kodekse izveštavaju na senzacionalistički način o sistemskom problemu jednog društva, degradirajući i dodatno viktimizirajući žrtvu što za cilj nema rešavanje problema nasilja kao gorućeg problema, već nasilje stavlja u sferu senzacije, rijalitija, i nečega što nas baš i ne potresa previše.
Femicidu skoro po pravilu prethodi dugoročno i višestruko nasilje nad žrtvom. I dalje se ne poklanja dovoljno pažnje činjenici da su ubistva žena u porodici ili partnerskim odnosima konačan ishod dugotrajnog nasilja.
Od početka godine do danas u Srbiji je ubijeno 19 žena.
A tek je april.
