Možete boraviti u Njujorku stotinu puta, živeti u njemu, a ipak će vam grad biti uvek nedovoljno poznat i uvek nov, neotkriven i zanimljiv. Eklektika svega, sladunjavi miris šećerne pene pomešan sa truljenjem đubreta po kesama čest je prizor, hiljadu i jedna kultura, vreva i jedan ipak haotičan sklad. Zaljubite se u njega na prvi pogled, jer vam deluje od starta poznat, blizak i neodoljiv. I zauvek se navučete na tu gradsku vrevu, gužvu i haos. Stresno je živeti u njemu, pogotovo ako niste samac, rente su paprene, „običan svet” je primoran da radi istovremeno nekoliko poslova da bi preživeo. A opet ste u epicentru dešavanja, jer vavilonska košnica je i neumoljiva i neodoljiva. Ali ono što pored brojnih čuda i čudesa čini ovaj megalopolis posebnim jesu ljudi u njemu, što lokalci-starosedeoci, što oni „sa strane”, mada postoji izreka da svako ko živi u gradu deset i više godina može da se s punim pravom nazove Njujorčaninom/kom.
Ljudi će vam dobronamerno prići na ulici i pohvaliti vam „outfit” i stajling. Jednom prilikom sam u spontanom razgovoru sa ženom iz Dominikane na njeno pitanje koje je srpsko nacionalno jelo počela da joj objašnjavam kako se kuva pasulj (mada baš ni na srpskom nisam sigurna kako se tačno kuva pasulj). A skoro mi je jedan prodavac Portorikanac kada je čuo da sam iz Srbije ponosno rekao kako zna srpsku reč za hot-dog: „Vršššla”. Svojevremeno me je kada sam obilazila Van Kortland kuću-muzej u autentičnoj kući iz 17. veka u Bronksu, tadašnji kustos-volonter (inače sredovečni snimatelj i reditelj dokumentarno-istorijskih filmova) odveo da mi pokaže specijalnu sobu u kojoj su nekada boravili robovi (što nije predviđeno u zvaničnom obilasku kuće). Jednom prilikom sam sa drugaricom pevačicom boravila u jednom klubu u Harlemu gde sam upoznala hostesu kluba koja me je iako me prvi put vidi u životu dočekala zagrljajem, srdačno i neočekivano prisno.
Ovog puta imala sam priliku da upoznam predivnu i zanimljivu osobu u Dambu (deo Bruklina koji se nalazi ispod Menhetn mosta, zbog toga i ta skraćenica – Down Under the Manhattan Bridge) po imenu Nađa Ekerman. Nađa je beskrajno talentovana umetnica-ilustratorka i pevačica koja piše tekstove svojih pesama svirajući ukulele. Ilustracije koje prodaje i izlaže u preljupkoj galeriji u kojoj sa plafona vise džinovske drvene olovke ispunjene su bajkovitim prizorima gradskog i morskog sveta protkane komičnim elementima. Na poleđini svake ilustracije može da se danlouduje i muzika koja je namenski pisana za svaku ilustraciju posebno. Nađina muzika podseća žanrovski na stil portugalske pevačice Rite Brage koja je u više navrata boravila i u Srbiji i u Pančevu, mada joj je glas manje baršunast nego Ritin. Poreklom je iz Australije, a roditelji su joj kako sama kaže „Afrikanci”. Objasnila sam joj kako njeno ime Nadia se kod nas izgovara Nađa i kako je u Srbiji to ime dosta često, a i da postoji i odlični istoimeni film o rumunskoj vampirici Nađi u produkciji Dejvida Linča. Nađa me je na kraju objasnivši joj da sam ja „prava” sirena fotografisala sa jednom svojom ilustracijom na kojoj je prikazana sirena i postavila fotografiju na svoj Instagram sa tekstom: Real mermaid from Serbia i pustila mi je da prva zvanično čujem pesmu napisanu za tu ilustraciju koju je veče pre našeg susreta snimila. Pesma se zove „Benita from the Sea”. Rekla sam joj da je bolje da je promeni u „Mimita”. Da bude autentično.
Ako zalutate u neki manje prometan kraj prolaznici (barem oni koji znaju engleski) neverovatno će vam ljubazno objasniti kako najbrže da stignete do željene destinacije. Jedan čikica astronom-amater je 4. jula pozivao prolaznike da pogledaju kroz njegov teleskop rečima „Come and see the Moon”. I ta priča da su Njujorčani neljubazni i nadmeni jednostavno ne pije vodu. Ako je neko nadmen i neljubazan, čak vrlo bezobrazno arogantan i ohol to su Italijani na rimskom aerodromu. A ljudi u Njujorku su jednostavno divni. Jer takav je i grad.
