Stereotipi vladaju. Kako se nositi sa njima i kako ih pobediti kada od malih nogu slušate rečenice: „Roza boja je za devojčice, plava za dečake, devojčice su emotivne, dečaci ne plaču”? Prodavnice igračaka se dele na odeljke sa igračkama za devojčice i igračkama za dečake. Postoje „ženske” igračke poput : roza pegli, roza kuhinjica, veš mašina, seta za ulepšavanje, dasaka za peglanje i obaveznih beba u roza kolicima. Od malih nogu sve devojčice se „kroz igru” uče da je biti mama must have svake sezone. Igračke mikroskopi, male laboratorije, detektivski kompleti i razni alati, dinosaurusi, transformersi, roboti, autići i sve što podstiče motoriku pored nezaobilaznog oružja nalazi se na „muškim” policama u prodavnicama igračaka. Jer on-da-brani, ona-da-rađa. On da popravlja i „majstoriše”, ona da kuva, pere, pegla, eventualno da se „ulepšava”. Devojčice odrastaju uz reči: „Budi slatka mamina/tatina princeza”; pasivne Diznijeve princeze su im nametnuti modeli kojima će težiti. Devojčice koje igraju fudbal, nose kratku kosu, nisu dovoljno ženstvene nazivane su „muškaračama”. Dečaci koji se igraju lutkama su „pederčići”. Od malih nogu uče nas jasnoj podeli i društveno nametnutim ulogama. Kada porastemo najnegativnija karakteristika koja može da se dodeli muškarcu kada nije „dovoljno hrabar” je da mu se kaže „Ne budi pička”. Mada je zanimljiva činjenica kako upravo te „pičke” koje su sinonim za kukavičluk i slabost donose na svet bebe – buduće „princeze” i „vojnike-ratnike” u neopisivim bolovima koje pripadnici „plave boje” da ikako mogu da dožive izvršili bi momentalno i kolektivno samoubistvo.
Kada odrastate jako je važno ako ste „roza princeza” da budete lepa i negovana. Držite dijete, nemojte se ugojiti, budite slatke, napućenih usana, poželjne i uvek raspoložene. Sve je usmereno muškom pogledu, svi tinejdžerski i „ženski” časopisi prepuni su saveta kako da ga zavedete, kako da budete „prelepe”, zategnute, podmlađene, bez celulita i strija, izdepilirane u totalu.
Nikada nemojte stariti, jer je to bljak i fuj, ako se ne udate postajete već posle trideset i pete „baba-devojka”, dok će muškarac-samac uvek biti „dobra prilika” i čovek u „najboljim godinama” (makar imao i devedeset). Bulimije i anoreksije su „ženske bolesti”. Žensko salo i muško nisu iste kategorije, jer žena sa „viškom” je žena sa greškom, dok muškarac ima „simpatičan pivski stomačić”. Muške sede vlasi deluju muževno i oslikavaju „čoveka sa iskustvom”, njegove bore su nekako kul i dobro mu stoje, žene sa borama su matorke, izgledaju propalo i baš su se „zbabile”.
Sva sreća pa postoje oni koji se bore protiv stereotipa, bilo da se radi o svakodnevnici ili o popularnoj kulturi koja nosi vrlo veliku odgovornost jer svakodnevno utiče na milione ljudi. Jedan od dobrih primera je američka serija „Girls” mlade autorke Lena Dunham koja ujedno tumači i glavnu rolu u seriji čija je šesta sezona završena u aprilu ove godine. Serija je samo na prvi pogled „nešto nalik” „Seksu i gradu“ jer je glavnih junakinja-drugarica takođe četiri. S tim što je znatno realističnija, mada u njoj dominira ponovo privilegovana bela rasa (opet stereotip) jer su mahom svi likovi koji se pojavljuju u seriji-belci. Ono što ruši stereotip je insistiranje na obnaženom telu glavne junakinje Hane koja je poprilično „buckasta” i nije ono šta smo navikli da vidimo. Njeno obnaženo telo je parodija na sveprisutnu žensku golotinju koja se odobrava kada je „idealnih dimenzija”, seksi, privlačna i ponovo namenjena muškom pogledu (uglavnom). Lena namerno nosi odeću koja još više naglašava njene obline, (čitaj – debljine), eksplicitno je prikazana njena zadnjica koja je opozit svim „savršenim” zadnjicama filmske industrije. Pored toga što je napisana vrlo inteligentno, samokritično i sa odličnom glumačkom (ne toliko poznatom) podelom, serija ruši i ovaj nametnuti estetski stereotip i ako ni zbog čega drugog, vredna je upravo zbog ove činjenice.
Reklame su glavni krivci održavanju i negovanju stereotipa. U reklamama za deterdžente i ostale hemikalije za „negu” domaćinstva isključivo uvek ćete videti žensku osobu dok će jedini muškarac koji će takođe koristiti ove proizvode biti animirani lik Mr. Propera, naravno naglašene muskulature. On je beo, on ide redovno u teretanu, zategnut je, nabildovan, sa osmehom na licu. Ispravan. „There’ s no clean like Mr. Clean”.
Lisa Hannigan
I don´t know
I don’t know what you smoke
Or what countries you’ve been to
If you speak any other languages other than your own
I’d like to meet you
I don’t know if you can drive
If you love the ground beneath you
I don’t know if you write letters or you panic on the phone
I’d like to call you
All the same if you want to
I am game
I don’t know if you can swim
If the sea has any draw for you
If you’re better in the morning or when the sun goes down
I’d like to call you
I don’t know if you can dance
If the thought ever occurred to you
If you eat what you’ve been given or you push it ’round your plate
I’d like to cook for you
All the same I would want to
I am game
If you walk my way
I could keep my head
We could creep away
In the dark or maybe not
We could shoot it down anyway
Ne znam
Ne znam
pušiš li
šta
u kojim
zemljama
bio i
ako osim svog
govoriš
druge
jezike
poželeću
da te upoznam
Ne znam
voziš li
osećaš li
tlo
pod nogama
ali ako pišeš pisma
javljaš na
telefon
nazvaću
Sve je isto
ako zaista
želiš
da bude
Igra
Ne znam
plivaš li
je li ti more
crtalo
šta
osećaš li se bolje
izjutra
ili predveče
bez obzira
javiću se
Ne znam
igraš li
ili se igraš
ako ti je
ikada
palo na pamet
kuvaću
Sve je isto
ako zaista
želim da bude
Igra
Ako koračaš
mojim
putem
pokušaću da
zadržim
pogled u
mraku
možda
ne
ali će nam pogledi
biti na
dole
svakako
Lisa Hannigan
Kantautorka iz Irske
Nastupala u Srbiji 2015. i 2017. godine, obavezno u martu, na Beogardskom irskom festivalu u Domu omladine i Novom Sadu, 2015.