Lepota (ne)će spasiti svet slogan je ovogodišnjeg 58. Bitefa. I ono čemu sigurno mogu da svedočim kao neko ko je velika pozorišna „zavisnica” da teži Bitef skoro nisam gledala. Jer pozorište, kao i umetnost sama, ni ne treba da je lepa, prijatna, dekorativna, isključivo zabavna.
Eskapizam od surove realnosti ne tražite u pozorištu. Bitef kao tradicionalno subverzivni internacionalni festival mora da ispuni svoj zadatak odgovora na stvarnost koja nam se dešava. On u svojoj srži mora biti i aktuelan i angažovan, mora da nas prodrma, potera na razmišljanje, ne mora da nas uteši i rastereti.
Od deset predstava na ovogodišnjem Bitefu, najveći utisak ostavio mi je prvobitno Milo Rau, trenutno jedan od najzanimljivijih evropskih reditelja, koji je otvorio 58. Bitef, jer je medijski prostor iskoristio na najbolji mogući način prozivanjem ozloglašenog uništitelja, kompaniju smrti – Rio Tinto i usudivši se da digne svoj glas protiv kopanja litijuma u Srbiji, nešto za šta prvi srpski reketi i olimpijci nisu imali hrabrosti ili, poigrajmo se bukvalnim prevodom sa engleskog, dovoljno velikih „loptica“.
Sala pozorišta Madlenijanum orila se pružanjem podrške i odobravanju reči švajcarskog reditelja, dokazujući da Švajcarska nije uvek neutralna, naprotiv, nadovezujući se na vlastitu predstavu koja je ove godine bila uključena u glavni program Bitefa „Antigona u Amazonu”. Milo Rau je istakao kako je pravo na istinu i pravdu univerzalna tema, i kako su Kreonti svuda oko nas (ko je čitao Antigonu, zna čega je Kreont simbol, ko nije pravac u biblioteku).
„Antigona u Amazonu”, poput predstave „Hekuba, ne Hekuba” Komedi Fransez, spojila je antički mit sa savremenim problemom (u Hekubi, lična priča, fiktivna, ali aktuelna), dok je u „Antigoni u Amazonu” naglašen problem ekologije, nepravde i nasilja (Antigona je bila inspirisana stvarnim događajem iz ne tako davne prošlosti Brazila) stvarajući alegorijsku predstavu o borbi ljudi na dostojanstvo i život jer „Mnogo je strašnih stvari, al’ od čoveka ništa strašnije nije” (Sofokle, „Antigona”).
„Palmasola, zatvorsko selo” odigrana je u prostoru magacina Ciglane, zapravo Kluba ljubitelja teške industrije. Režirao ju je Kristofer Frik i rezultat je dugogodišnjeg istraživanja o jednom od najozloglašenijih zatvora na svetu, smeštenog u gradu Santa Kruz de la Siera u Boliviji. Zatvor u kom se zatvorenici bore/trguju/rade/kupuju i krevet i pravo na život, gde ljudska prava ne postoje, u kom su jake klasne razlike i u kom je samo 25 odsto ljudi od 6.000 je osuđeno. U predstavi učestvuju i nekadašnji zatvorenici, predstava je interaktivna i stvara prilično dobru iluziju stvarnog zatvora, teskobe, klaustrofobije i nemoći. Bolji prostor od Ciglane, nisu mogli da pronađu.
Ali za mene najpotresnija i predstava koja je prevazišla sva moja pozorišna iskustva jer prevazilizi i performans i teatar je „Trilogija snaga kučke, prvo poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo”, brazilske umetnice Karoline Bjanki i trupe Kara de Kavalo. Najradikalnija predstava koju sam ikada gledala jer posle uvodnog predavanja o zlostavljanju žena kroz istoriju umetnosti, pregledu ženskih performansa u kojima je telo u službi političkog čina, sama autorka, Karolina Bjanki uzima na sceni GHB (poznatu i kao droga za silovanje čiji je narodski naziv u Brazilu upravo „Pepeljuga”). Karolina Bjanki zapravo retraumira i ponavlja sopstveno iskustvo u kom su joj u jednom izlasku sipali GHB drogu. Nakon uzimanja opijata, grupa Kara de Kavalo preuzima scenu, a usnulo telo umetnice koje deluje kao mrtvo, pomera po sceni, obnavljajući sve ono što može da se dogodi ženi koju omame ovom drogom. Bez ikakve pornografije nasilja, vrlo svedeno, efektno, potresno i uznemirujuće.
Prvi deo predstave „Nevesta” odnosio se i na italijansku umetnicu Pipa Baku koja je izvodeći performans „Brides on tour” silovana i ubijena 2008. godine u Turskoj. Performans Karoline Bjanki je rekvijem svim ženskim žrtvama, drastično suočavanje sa vlastitom traumom koja može samo da se zaceli, ali nikada prevaziđe. Jer san je privremena smrt iz koje se Karolina Bjanki budi i na taj način „vaskrsava” i Pipa Baku i svaku silovanu i ubijenu ženu. Predstava je vrlo uznemirujuća jer je stvarnost uznemirujuća. Brazil je zemlja u kojoj je najveća stopa femicida na svetu i najveća stopa seksualnog nasilja prema ženama. U maloj Srbiji, koja je u poređenju sa Brazilom zrno peska u pustinji, u proseku na svake dve nedelje se ubija žena. O nekim femicidima saznajemo iz medija koji često sekundarno viktimizuju žrtvu, onim večnim pitanjima „šta je imala na sebi, da nije slučajno nešto provocirala nasilnika ili zašto je ćutala do sada?”.
Biti žena u Brazilu, Indiji, Srbiji ili bilo gde drugde je kao nositi metu na glavi, živeti u večitom riziku da će vas poniziti, verbalno i/ili seksualno napasti ili u najgorem slučaju ubiti. U ratovima silovanje žena se koristi kao „nagrada za vojnike”, metoda je kazneno popravnog iživljavanja jačeg nad slabijim. Jer muškarci vode ratove, muškarci siluju i muškarci ubijaju. Naravno, ne svi, ali mnogi nažalost da. I dokle, tako?
Dok nas ne ostane nijedna.
Nijedna više.
Teško je bilo gledati i ovakav Bitef, a pogotovo završnu predstavu Karoline Bjanki. Možemo negirati stvarnost gledajući svet kroz ružičaste naočare, cvetiće i srciće, ali će žene i dalje biti zlostavljane i ubijane. Govoriti non stop o akutnom globalnom problemu kao što je femicid i nasilje prema ženama možda je uzaludan posao, možda ništa neće doprineti, možda ovakve izuzetne, ali mučne predstave neće ništa promeniti. Možda iste teme o kojima uglavnom pišem ništa ni mrvicu neće izmeniti surovost življenja, ali za razliku od mnogih još uvek imamo glas i žive smo.
Zato, glasno, borbeno, protiv zlostavljača i njegovih pomagača.
Snaga kučke je ipak snaga.
