Inspirisana Strindbergovom „Gospođicom Julijom” pre nekoliko dana premijerno je izvedena jedna drugačija „Julija” u režiji Mirjane Karanović, koja tumači i glavnu rolu u ovoj autobiografskoj monodrami. Jedna Julija se suočava sa jednom Mirjanom, i obe preispituju uloge u svojim životima. Iako su jedna od druge udaljene više od jednog veka, obe su suočene sa nametnutim pravilima igre. Mirjana Karanović je maestralno, čak za dlaku odigrala skoro pa svoju životnu ulogu (barem, kada govorimo o pozorišnim), jer je prava šteta što je monodrama izvedena u prekratkih sat vremena. Mada, nije isključeno da su mi u poslednje vreme sve drame posle Fabrovog celodnevno-celonoćnog „Olimpa” nekako neočekivano kratke, pa tih sat vremena prođe za tren i neočekivano brzo. Karanovićeva se i ranije vrlo uspešno okušala u pozorišnoj režiji dramom Sare Kejn „Psihoza 4.48” u kojoj je uspela hirurški precizno da dočara ambis suicidalne depresije. Ono što je neizostavno naglasiti kada govorimo o novoj „Juliji” je neočekivana količina životne energije koja dominira scenom za koju je podjednako pored Mirjane Karanović kao akterke zaslužna i koreografkinja Sonja Vukićević. Zahtevan ritmično-dinamičan pokret dovodi glavnu glumicu u stanje slično transu u kom nesvakidašnji spoj Strindbergovog klasika i „dopisanog” autorskog teksta deluje više nego prirodno. Julija u Mirjani i Mirjana u Juliji odišu nesvakidašnjom simbiozom ženske patnje i trpljenja kao ultimativne sudbine i svrhom života kao samozadovoljavajućim preživljavanjem. Fiktivni lik Julije pokušava da se suprotstavi moralnim okovima koje je stvorio njen društveni položaj isto kao što sasvim realni lik glumice Mirjane nastoji da negira amoralnost koja se često vezuje za glumačku branšu. Zanimljivi su ti uslovno rečeno muzički delovi predstave u kojima Mirjana Karanović pevuši dečijim glasom prilično vulgarne stereotipije vezane za glumački poziv žena u kojima se „podrazumeva” da se uloge dobijaju preko kreveta.
Minimalistička, funkcionalna scenografija Mie David u saglasju je sa turbulentnim dešavanjima unutar glavne protagonistkinje. Rampa koja se povremeno podiže i spušta na samoj sceni koja je u vidu vrlo jednostavne platforme, simboliše tu večitu borbu za slobodom i potrebom da se okovi konačno pokidaju. „Julija” je predstava o buntovništvu, žudnji, talentu i lepoti. A najviše o onome što vezuje obe junakinje, i Juliju i Mirjanu – o strasti.
Predstava je nastala u saradnji sa Heartefact fondom koji postoji od 2009. godine i uspešno sarađuje sa Bitef teatrom u kojem je i izvedena predstava. Ideja ovog fonda je promovisanje savremene drame kao i novo čitanje dramskih klasika, a predstava „Julija” jeste upravo neko novo i drugačije čitanje jedne ženske priče.
