Možda bih prijavila kad… biste mi verovali. Kad biste me saslušali. Kad biste me podržali. Kad biste bili saosećajni. Internet je javni prostor i svi imamo odgovornost za izgovorenu reč. Mi stvaramo atmosferu zbog koje žene ne prijavljuju nasilje. Mi imamo moć i odgovornost da tu atmosferu i promenimo.
Šest „bilborda ispred Ebinga u Misuriju”, zapravo šest panoa na Savskom šetalištu na Kalemegdanu ovih dana, pružali su nam mizoginu potvrdu sekundarne viktimizacije žrtava seksualnog nasilja u online prostoru koju doživljavaju sve osobe koje hrabro istupe i progovore o pretrpljenom nasilju.
Šest panoa pored komentara zluradosti i okrivljivanja žrtava, a ne isključivo i uvek (kako treba i mora) nasilnika, preko intervencije daju i alternativni jezik nenasilja i solidarne podrške koja je u ovakvim situacijama ključna.
Autorke izložbe „Hej ispravile smo vam ovo” mlade su aktivistkinje Aleksandra Mališić i Jelena Jaćimović. Izložba je deo pokreta #Nisamprijavila uz podršku Rekonstrukcije ženski fond.
Izložba, koja je nažalost trajala samo sedam dana na Savskom šetalištu kao javnom prostoru, sadržavala je niz odabranih brutalnih komentara koji su nezaobilazni deo opšte prihvaćenog seksističkog i mizoginog izražavanja u medijskom prostoru, kada po starom balkanskom običaju diskreditujemo žrtvu seksualnog nasilja, opravdavamo nasilje nad njom ili njima, omalovažavamo žrtvu, vređamo je i ne verujemo joj.
To su ona čuvena pitanja „A, šta je čekala do sad?”, „Zašto nije ranije prijavila”, „Jeste, jedan Lečić, onakav frajer koji je mogao svaku da ima, što bi on silovao?” (kao da je sasvim u redu ukoliko nisi frajer, da siluješ jer eto nisi frajer, kao Lečić!?). Da naglasim da Lečić nikako nije frajer, već silovatelj i nasilnik.
Pa sva ona onlajn osuđivanja nekadašnjih polaznica škole glume Miroslava Aleksića, kada su sve hrabre žene koje su istupile i progovorile o seksualnom nasilju koje su godinama doživljavale kao deca od svog učitelja glume, nazivane „kurve, kujetine, željne slave”!? Jer ništa nije lepše i lakše nego prolaziti kroz konstantne traume progovaranja i ponovnog preživljavanja svih užasa koju si/su doživela/le.
Aleksandra Mališić i Jelena Jaćimović pružaju primer adekvatnog reagovanja u internet prostoru gde se na komentar „Koliko novca je uzela da se oglasi i izmisli da je silovana”? nudi alternativni odgovor poput „Ne mogu ni da zamislim koliko je snage potrebno da izložiš sebe ovako javno, da govoriš o strašnom pretrpljenom nasilju i traumatičnom iskustvu. Moje poštovanje i podrška u borbi za pravdu!”
Dakle, za one u poslednjim redovima, kada neko javno istupi i progovori o pretrpljenom seksualnom ili bilo kom obliku nasilja, budimo solidarni/e i pružimo isključivo RAZUMEVANJE I PODRŠKU, RAZUMEVANJE I PODRŠKU!
PODRŠKU, podršku, podršku, podršku, podršku, podršku, podršku i podršku.
Osudimo nasilnike! Nikada žrtve!
Hej, ispravile smo vam ovo, moglo bi se primeniti na razne situacije. Na svaki mizogini komentar, poziv na napad, uvredu na račun fizičkog izgleda žene, uvredu na račun nečijeg prihičkog stanja.
Hej, ispravile smo vam ovo, na svaku agresiju, svaki napad, na testosteronsku potrebu za uništavanjem, ratom, otimanjem, iživljavanjem.
Hej, ispravile smo vam ovo, jer će vam žene ponuditi mirno rešenje, alternativni govor, moguće istorije bez ratova i agresija. Zato što žene nikada nisu ratove vodile.
Hej, ispravile smo vam ovo! Za jedno moguće bolje i danas i sutra.
Solidarnost, razumevanje i podrška.
I uvek Mir.
