Postoje dve vrste filmofila: ljubitelji filma koji pomahnitalo, maratonski gledaju mnogo i ovi drugi – smireniji, što čekaju da friški filmovi malo prodišu i odleže neko vreme pa da ih degustiraju opušteno sa užitkom. Iako bih volela da pripadam više ovoj drugoj grupi, nekako sam ipak priklonjenija ovoj prvoj grupi – pomahnitalih maratonaca.
I tako sam u nedelji zlatne (Globus) groznice pogledala dobar deo – što nominovanih, što nagrađenih filmskih ostvarenja. Neki naslovi su korektni, simpatični, ali ništa van proseka, poput („I Tonya” i „Lady Bird”), neka ostvarenja su divno i fino, bizarno-romantična sa prizvukom „Amelija Pulen” estetike („The Shape of Water”), ali dese se i neke filmske radosti koje vas pomere iz mesta i zapljusnu talasom genijalnosti, kao što su izuzetni: „Three Billboards Outside Ebbing, Missouri” i „The Killing of a Sacred Deer”.
„Tri bilborda izvan Ebinga, Misuri” već mirišu na pregršt Oskara, a do sada su ovenčana Zlatnim Globusima za glavnu i sporednu ulogu, najbolju dramu (film) i najbolji scenario. I zaista, kakav scenario, kakvo osveženje! U moru razno-raznih, očiglednih, klišeiziranih filmova, „Bilbordi” su sve samo ne očekivana priča. Sve je dobro, sve štima, od režije, narativa, njene gradacije i kulminacije, fenomenalne glume, izvanredne muzike, do kraja koji je urađen u maniru kultnih filmova koji će se definitivno citirati u godinama što slede.
Borba majke koja pokušava da ukaže na propust i nemar policije koja ništa ne rešava po pitanju brutalnog silovanja i ubistva njene ćerke, postavljanjem tri bilborda sa svedenim i jasnim porukama, ukratko je siže ove filmske priče. Majku Mildred, igra maestralna Frances McDormand koja ne zaslužuje samo jednog Oskara, već joj komotno mogu dodeliti i onog počasnog za životno delo. Taj spoj besa, krivice, ljutnje i boli toliko je suptilno prikazan uz veličanstvenu snagu glumačkog izraza koji je više nego gluma. Frances je antologija. Priču i režiju potpisuje Martin Mc Donagh, a pored Frances Mc Dormand, upečatljivu i nesvakidašnju ulogu ostvario je i Sam Rockwell.
„The Killing of a Sacred Deer” je film o odgovornosti i moralu. O krivici koja ima cenu. O „igranju Boga”. Mučan je i težak kao svaka antička tragedija što ovaj film zapravo i jeste. Antička tragedija smeštena u savremeni okvir. Prepun je simbolike, estetike Edvarda Hopera, referenci na Euripidovu „Ifigeniju u Aulidi” i zbog svega ovoga, film koji u glavi mora malo da odstoji, da se polako vari i svari. Film koji vas pomera i koji sa razlogom stvara nelagodu. A možda je sve samo metafora?
Zajednički lajt motiv oba filma je jelen kao simbol nevine žrtve. U „Bilbordima” simbolizuje oproštaj ćerke majci i neku vrstu zahvalnosti, a zanimljivo je kako u fimu postoji i jasni omaž na kultni film „Lovac na jelene” (obratiti pažnju na maramu koju nosi glavna junakinja). Jelen u „Ubistvu svetog jelena” direktna je referenca na mit o Artemidi i Agamemnonu, a pored toga provlači se i kao motiv na tapetama. U oba filma, dete je žrtva, nevina i nesvesna užasa koju čine odrasli.
Raskošna i bogata gluma karakteristična za prvi film, opozit je glumi u drugom filmu. Likovi su namerno bezizražajni, hladni poput mašina, bez pokazivanja i trunke emocija. I opet ništa nije slučajno, jer ta hladnoća upravo pokazuje kolektivni manjak empatije kada se radi o žrtvama i nesrećama koje su zadesile neke druge. Apsurdnost manjka empatije u filmu i kada se radi o najbližima zapravo je svojevrsna kritika prema celokupnom društvu koje uljuljkano materijalnim blagodetima, zamaskirano prividnom lagodnošću sve više i više postaje društvo otupelih.
Nažalost, ovo i nije metafora.
