U zmajevom gnezdu

„Žena koja je udata je – žrtva.
Žena koja nije udata je – žrtva.
Žena koja je razvedena je – žrtva.
Žena koja je rodila je – žrtva.
Žena koja nije rodila je – žrtva.
Žena koja je abortirala je – žrtva.
Žena koja nije abortirala je – žrtva.
Žena koja je zaposlena je – žrtva.
Žena koja nije zaposlena je – žrtva.
Žena koju ste dotakli je – žrtva.
Žena koju niste dotakli je – žrtva.
„’Žrtveni feminizam’ je emocionalno sredstvo manipulacije da bi žene dobile saosećanje i sažaljenje, a time i nove privilegije”.

Autor, ove nazovimo je pesme u pokušaju delo je okorelog mizoginog „intelektualca” po imenu Vladislav Đorđević, poznatog mrzitelja svega feminističkog, jer se dotični zalaže za maskulizam ili „maskulinizam” koji je po Đorđeviću „novi humanizam” (Lol). I velika mu je čast, kako piše na njegovom FB profilu da je na čelu maskulinističkog pokreta u Srbiji (dupli Lol).

Đorđević je poznat po širenju otvorene mržnje i svaljivanju krivice na ženu, gde ne preza i da okrivljuje i devojčice od 13 – 14 godina.

U tekstu pod nazivom: „Devojčice u osnovnoj školi: moralna odgovornost svih”, Đorđević između ostalog piše i sledeće „mudrosti”: „Njihovi vršnjaci –dečaci u 7. i 8. razredu – još su praktično deca. Devojke ulaze u pubertet dve-tri godine ranije nego dečaci. Ranije sazrevaju. Ali to samo povećava njihovu moralnu odgovornost. Te devojke su svesne te svoje probuđene seksualnosti. Hodaju ponosno na ulici i u školskim dvorištima svesne šta se sa njima događa i kako ih drugi doživljavaju.

U ekstremnim slučajevima, mahom među romskom populacijom, takve mlade devojke upuste se u genitalni seks… To što znaju devojke u 7. i 8. razredu osnovne škole, još više znaju one koje idu u srednju školu. Devojke od 15 do 18 godine još više su više svesne svoje seksualnosti. Nisu to nikakva „deca”, kako ih portretišu feministički portali i da bi ih medijski infantilizovali i tako lišili moralne odgovornosti” (ovde ne ide Lol već jedno veliko BLJUC).

Đorđević smatra da su dečaci u sedmom i osmom deca, a devojčice nisu, i da su već u tom periodu svesne svoje „moralne odgovornosti” za svoju seksualnost, pominjući krajnje rasistički i Romkinje koje se upuštaju u „genitalne odnose”.

S kim se one upuštaju? Same sa sobom ili možda sa tim „nevinim i nedužnim dečacima”, svojim vršnjacima? Đorđević se otvoreno zalaže i za prihvatanje pedofilije kao sasvim „prirodne” pojave jer te male „Lolite” jednostavno svojim telima „izazivaju”, jer „hodaju ponosno na ulici”!? Devojčice od 15 godina jesu mlade devojke, ali do svoje 18 godine, one su i zakonski maloletne. To je činjenica maskulinisto Đorđeviću.

Šta ćemo sa svim onim „dečacima” iz 7, 8 razreda koji svoje vršnjakinje bez pristanka „kebaju” govoreći im najvulgarnije stvari? Te devojčice od 13 godina, a i sama sam imala tu nesreću da se u svojoj osnovnoj školi susretnem sa takvim dečacima, na primer sa Vladimirom Ilićem – Ilketom koji je meni, devojčici od 13 godina, svakodnevno pričao o pornografskim sadržajima u kojima je fantazirao da sam ja glavna akterka, dodirujući za vreme časa svoje genitalije, skroz zavlačivši ruku u svoje pantalone, njemu je naravno sve to bilo dozvoljeno jer je bio „samo dečak”. Boys will be boys, tako nešto?

Sve se ovo odigravalo u Zmajevoj školi u Pančevu u kojoj je naš tadašnji razredni, Stanimir Lemajić (nomen est omen), te iste „Lolite”, zapravo devojčice od 13 godina, a takođe sam ponovo i ja bila jedna od njih, šljapkao po zadnjici, da bi nas kao „požurio” da se presvučemo posle časa fiskulture koju je sam predavao.

Dečake je redovno „vaspitno” šamarao, izgovarajući tada rečenicu: „vidiš li ove petokrake”, a potom svom snagom zalepljujući šamarčine nedužnom dečaku. Bilo je pored Lemajića u pančevačkoj „Zmajevoj” školi i drugih agresivaca, što fizičkih što verbalnih, neki su decu gaĐali ključevima u glavu, neki frulicama, neki poput nastavnika fizike kojeg su svi zvali Guliver – Gula, pipkali devojčice pod izgovorom „ispravi se”, da proveri da li nose ili ne brushaltere, a jednom prilikom je taj isti Gula, ušao u moj razred i jednoj devojčici koja je bila naslonjena na klupu približio otpozadi, šireći ruke i govoreći : „OOOOO Jeleeeeena”, aludirajući na seksualnu pozu. I to je sve tako prolazilo. Priča se i da je tadašnji direktor Đurica, jurio u slobodno vreme romske dečake.

Jer devojčice su te koje su moralno odgovorne i svesne svoje seksualnosti, zar ne? Ako su dečaci bili „samo dečaci”, šta ćemo sa moralnom odgovornošću nastavnika ili recimo profesora gimnazije „Uroš Predić” koji su se redovno zabavljali sa svojim učenicama, tada maloletnim, poput profesora Mrvoša, Lajhta (ne u moje vreme, ali pričalo se i tada i sada), devojaka koje su mu sedele u krilu, neki su se kasnije i ženili svojim učenicama, poput Cake, M. Vojinovića i Mrvoša (zanimljivo je da su bili ili matematičari ili filozofi, ako ne ovi drugi, barem matematičari treba da poznaju brojke i da izračunaju nečije godine ili razliku u godinama?) I sve se to tolerisalo jer je „moralna odgovornost” naravno bila na tim devojkama, zanemarujući činjenicu da te iste devojke ne samo što su bile maloletne (i da su i imale 18 godina, one su još uvek bile u toj istoj Gimnaziji), a kada ste vi odrastao muškarac čija je dužnost odgovorno ponašanje i svesnost da niste u istoj poziciji već u neravnopravnoj, tj. piramidalnoj, profesor – učenica, na vama odraslima je jedino ta moralna odgovornost, jer u protivnom, radi se upravo o pedofiliji, ma koliko ta devojačka tela bila razvijena i ma koliko one same bile svesne svoje seksualnosti.

Primeri koje navedoh odnose se na početak i sredinu 90-ih godina, vreme nacionalizma, sankcija i očigledno moralnog posrnuća. Mada neka „predanja” skoro pa identična iskustva starijih učenika/ca, pogotovo vezanih za „Zmajevu” školu dosežu i period ranih 80-ih u kom je taj isti gore pomenuti Lemajić imao identične „vaspitne metode”, a u toj istoj školi dočekao je i penziju.

A, sada vratimo se analizi „pesme” Vladislava Đorđevića. U Srbiji svake godine u porodičnom nasilju od muškaraca, mahom partnera, muževa, bivših ili sadašnjih, očeva i ostalih muških srodnika, bude ubijeno oko 30 žena, preko tri stotine žena je ubijeno u poslednjih deset godina. U Srbiji postoji nešto što se zove femicid, a to je ubistvo žena, devojaka i devojčica isključivo po rodnoj osnovi, jer je mizoginija nešto što patrijarhat i nacionalizam uredno zaliva i neguje.

Zato su ovakvi tekstovi koji propagiraju otvorenu mizoginiju prema svim ženama, a pogotovo prema feminističkim organizacijama, izuzetno opasni. Ne zaboravimo nikada da su upravo feministkinje te koje su se i u prošlosti borile za pravo žena na glas, na obrazovanje, na razvod, na abortus, na posedovanje nekretnine, pravo na rad, kao što se i danas isto tako upravo feminističke organizacije jedino i bore za pravo svih žena, i marginalizovanih poput Romkinja, lezbejki, ili žena sa invaliditetom, pružajući im konstantnu podršku i pomoć, boreći se za promenu zakona i pooštravanje kazni za počinioce, jedna ovakva kreatura poput Đorđevića, a tu je i onaj nesrećni Mihailo Alić sa svojom mizoginom stranicom „Glas za muškarca”, (čije su knjige inače zabranjene u knjižarama „Delfi” (aplauz!) i koji je proteran jednoglasno sa feminističkih tribina (dupli aplauz!!)), javno etiketiraju i pozivaju na mržnju, samim tim i na nasilje nad ženama, a pogotovo pozivaju i šire mržnju prema radikalnim i drugim feministkinjama. A upravo su one žene koje se bore za svaku od nas.

Svi ti glasnogovornici protiv feminizma, otvoreno šireći seksizam i mizoginiju, potpuno su neinformisani jer ne poznaju suštinski koliko je bitan i potreban feminizam. A možda upravo ciljano dezinformišući javnost upućuju otvoreni poziv da svakog dana u svakoj situaciji neki nasilnik pretuče i/ili ubije jednu od nas.

Nasilnicima se uvek treba usprotiviti, i pričati i o prošlim, ali i o sadašnjim „Lemajićima”. A oni upravo i opstaju jer postoje ovakvi isfrustrirani, mizogini „veliki maskulinisti”.