Proletela je ova sedmica. Svašta se događalo i oglašavalo tamo i amo, a mene ovo oktobarsko sunce sludelo skroz, pa nikako da se koncentrišem na suštinu: sve mi se nešto šeta, pa dremka, pa mi se pije kafa u nekom udobnom kafeu, a jede mi se i nešto slatko… Dođe mi prosto da ni o čemu bitnom ne razmišljam. Neka i ovaj moj mozak oseti da je kraj radne nedelje.
Ali danas dok sam ispraćala dečicu i poželela im lep vikend, ugledah Stameninu babu koja skuplja kestenje u kanticu i tovari u svoja već puna kolica. I osetih neko probadanje oko želuca i srca istovremeno jer mi tog trenutka kroz glavu prođe film. Setih se svoje mile devojčice Mene, te preslatke Romkinje sa najbezazlenijim i najtoplijim osmehom koji možete zamisliti. Kada se prošlog septembra upisala u zabavište jedva je znala da govori: nesocijalizovana, intelektualno zapuštena, ali odgajena s ljubavlju svoje nepismene babe koja bi joj na rastanku često stavljala u džep smotuljak sa dve-tri bombonice. Da je isprati. Da joj se nađe. I uz obaveznu poruku da podeli sa nekim.
Milu i dobru, kakva jeste, odmah smo je svi zavoleli: i ja i moja deca i njihovi roditelji i iz dana u dan učili smo je raznim veštinama koje su joj bile strane. Učili smo je da imenuje boje, da drži olovku, da boji bojanke tako da ne pređe liniju, da crta pa i napiše svoje ime. I verovali ili ne, uspeli smo u tome svi zajedno. Mena je dobijala pozivnice za dečje rođendane, majke i očevi su se organizovali u prikupljanju garderobe, posebno one za hladne, vetrovite zimske dane. Jer ona stoji od ranog jutra do podneva pa i duže na buvljoj pijaci gde baba prodaje stare stvari. A često smo pomagali prikupljajući i pribor za ličnu higijenu. Vodu nisu imali u kući, struju takođe. Mena se kupala u lavoru, baba je grejala vodu na šporetu na drva i trudila se da devojčicu drži čistom i urednom. Nije joj uvek polazilo za rukom. – Upiški se noću – govorila je baba – plaši se, pa sanja svašta…
Napredovala je moja Menka iz dana u dan. Ne mogu da vam opišem svoju radost prateći kako se menja, kako uči i savladava jednu po jednu veštinu, kako počinje da komunicira sa vršnjacima. Nabavila sam joj najlepšu svesku za portfolio, radne listove i osmišljavala i prilagođavala zadatke koje je ona veselo i sa entuzijazmom radila ne posustajući pred preprekama i neznanjem. Naučila sam je da kaže: „Treba mi pomoć” onda kada joj je zaista i potrebna.
Bližio se kraj školske godine, a sa njim i pripreme za upis u školu.
– Rekli su mi da ona mora da ide u specijalnu školu – reče mi jednog dana Stamenina baba.
– Ko je to rekao? – upitah.
– Pa ovi iz Centra. Ovi, iz socijalnog, kažu, ona mora tamo.
Sada dok ovo pišem, oživljavam sva ona osećanja besa i nemoći koja sam osetila tom prilikom. Planuh u sekundi: – Oni nemaju pravo da Vas teraju da upišete dete u specijalnu školu! Za specijalnu školu nikada neće biti kasno. Njoj treba odložiti polazak za još jednu godinu. Da ojača, da sazri, da stekne još neke veštine i znanja.
Pozvasmo oca deteta koji i dalje slovi za zakonitog staratelja jer na taj način koristi dečji dodatak i socijalnu pomoć, iako svi u Centru za socijalni rad znaju da je dete napušteno i da živi sa babom. Složio se da napišemo zahtev Interresornoj komisiji. Složio se da se detetu odloži polazak u školu. Obradovala sam se znajući koliko će joj to koristiti, koliko će ojačati fizički, onako sićušna i neuhranjena, a pre svega mentalno, emotivno i intelektualno. Papire smo spremili, otac potpisao, čekali smo da ga Komisija pozove i da nas obavesti o ishodu.
I baš kada sam čula da je upisana u redovnu školu, dođe baba i reče kako su im ipak naredili da se upiše u specijalnu. Za razliku od deteta iz grupe koje ima značajne teškoće u razvoju ali obezbeđenog asistenta i koje je upisano u redovnu školu, moja Mena ostala je po strani. Sistem nju nije prepoznao. U ovom sistemu za nju nema ko da se bori. Osim što je Romkinja, ona je kćer čoveka koji nije u stanju da se založi za njenu budućnost…
Ja se i inače zaplačem kada ispraćam svaku svoju generaciju dece, vežem se za njih kao da su moja rođena… Ali saznavši za sudbinu moje Stamene nisam plakala. Ridala sam!
Na slici su Stamena i njena baba, komšija prodavac takođe. Slikano zimus. Vreme, sedam ujutru. temperatura, minus petnaest.
Na naslovnoj slici je Centar za socijalni rad. On se, inače, ako niste znali, zove „Solidarnost”.
