Kad god prođem pored ugla ulica Žarka Zrenjanina i Dr Kasapinovića, a prolazim svakodnevno budući da tu i stanujem, pred očima mi je slika prodavnice nameštaja „Gaj”. Nikakvu posebnu emociju nisam imala u odnosu na tu činjenicu do trenutka kada je prodavnica zatvorena i kako to već kod nas biva, neko vreme kroz svoje velike izloge pružala pogled na svoju ružnu, prašnjavu i potom sasvim propalu unutrašnjost…
Poslednjih godina izlozi su bili zaklonjeni modernim paravanima čuvajući privatnost Pireus banke… A onda, pre par dana, na ulaznim vratima zacrveneše se baloni – otvorila se prodavnica ( čitaj u deminutivu ) lanca „Aroma” marketa… Prošla je prepodnevna euforija, onaj momenat kada ljudi u stampedu uleću u radnje i izbezumljeno trpaju u korpe i šta im treba i šta im ne treba. Vraćala sam se sa posla i pomislila kako ću možda naći pakovanje sveže piletine za ručak. Pa kad sam već tu, kupiću i još po neku sitnicu. Radnja je tesnjikava, nalik na vučiju jazbinu, unutra se može naleteti na još po nekog ne-znam-šta-da-kupim-samo-gledam posetioca, a pred neuglednim pultom i kasom, stvorio se red. Niko se ne pomera. Nešto se dešava. Kasa ne radi! Kasirka usplahirano telefonira i naglas ponavlja korake: „Pritisnula sam to… jeste i to… e pa nema, ne može, probala sam… čekaj… evo sad ću… ništa!” Potom ustaje, odlazi u službenu prostoriju ponovo pričajući telefonom, vraća se i opet čvrka po kasi: „Neće!” – sad je već u blagoj panici. Navijači iz publike, da ne kažem reda (jer se ta gungula i grudva ljudi koja je opkolila pult teško može nazvati redom) dobacuju: „N’umeš ti to, mala!”, „Ma nema veze, daj ti to peške” – preglasan je jedan ispisnik Nikoletine Bursaća. Prilazi druga radnica i obraća nam se: „Ko hoće da sačeka da izračunamo ručno, može. Nema kartica, ne ide mašina…” Ostavljam svoju korpu pored kase i izlazim. Gledam sve one uvezane balone oko ulaznih vrata. Toliko o svečanom otvaranju u zemlji Srbiji, u gradu Pančevu, u centru grada. Trebalo bi da „miriše na bolje”, ali ne miriše…
* * *
Malo kasnije, istog dana, surfujući internetom pronađoh i vest, omanji članak o otvaranju narodne kuhinje za decu. Istina, ne kod nas već u susednoj nam Bosni i Hercegovini, negde u Tuzlanskom okrugu, ali svejedno, pomislih, sasvim je moglo biti i ovde. Stresla sam se još dok sam naslov čitala, skoro da i nisam morala da čitam dalje. Hvale lokalni novinari sam taj „podvig”, aktiviste, volontere koji su „osmislili” i realizovali ovaj projekat uz potporu Ministarstva za socijalna pitanja, bla bla i razmišljam – jesmo li mi skroz poblesavili kad svoju percepciju možemo tako lako da pomerimo i previdimo ono što nam vrišti u oko i mozak, pa hvalimo ovakvu akciju. Umesto da se užasvamo nad činjenicom da ima suviše, nedopustivo mnogo gladne dece, kao i da to nekom nije dovoljno te je, umesto da razvija strategiju o podršci porodici i sprečavanju siromaštva, smislio kako i da ih obruka, da ih izvuče na svetlo dana kao vest, fotografiše sa kanticama, manjerkama i po veknom u ruci i sa neizbežno uparađenim tetkama, a ulaz u narodnu kuhinju okiti balonima! Kao da je u pitanju rođendanska zabava ili kakva druga proslava. Ne treba, zatim, biti sklon pronalaženju dlake u jajetu pa primetiti da Ku’jna ne radi vikendom. Tu činjenicu nisu ni pokušali da prikriju.
Vikendom gladna deca neka piju puno vode, neka vršljaju po kućama i dvorištima, neka pikaju fuZbal i zuje unaokolo, pa će brže da im prođe dan. Pardon, dva dana. A mogu i da poskidaju balone sa ulaznih vrata i da se igraju k’o što deci i priliči. I da malo zaborave na glad. Uto će i ponedeljak.
Pa jeste.
