Danas ne pričamo o ružnim stvarima

Neće ovo biti još jedna priča o zlu koje nas je zadesilo. Kom zlu, pitaćete, ima ih nekoliko? Da, zlo je kod nas nekako postalo zbirna imenica. Istina, ne samo kod nas, ali činjenica da se globalno širi, ne predstavlja, iskreno rečeno, baš neku utehu. Međutim, u ovoj „novoj normalnosti” kako je popularno nazivaju, ovom psihološkom trileru koji živimo već skoro godinu dana, uvek se rađa i potreba da uočavamo, promovišemo i praktikujemo one lepe i dobre stvari koje oplemenjuju dušu i čine nas budnim za svet oko sebe. Nagone nas da činimo izbore ne čekajući da nam se dese sami od sebe. Omogućuju nam da se opredelimo, a da ne osećamo da nam je nešto nametnuto. Oslobađaju nas raznih teorija i polemika, a posebno sve učestalijih teorija zavera na temu svega i svačega. Unapred vam se, dragi čitaoci, izvinjavam na podužem uvodu, ali ga ovom prilikom smatram neophodnim.

Budući da građanska pozornost, kritika, britkost reči i misli, bunt i akcija bliski mnogima od nas (biram da verujem u to), u različitim aspektima života uveliko imaju prostor na ovim stranicama – i sama sam bila autorka više takvih tekstova – danas za sve nas imam drugu temu. Baviću se dobrotom u pravom smislu te reči, plemenitim gestovima, empatijom i sistemom ljudskih vrednosti koji sve češće bivaju zaboravljeni ili skrajnuti iz ove naše nevesele svakidašnjice. Bez ideje i namere da ulazim u psihološka tumačenja tražeći objašnjenje za to tupo stanje, a sa željom da bar na tren odagnam moć kritizerstva (nemojmo ga brkati sa kritičkom mišlju) i mlaćenja jezikom po novokomponovanoj floskuli: „imampravonasvojemišljenje”. O tome, nekom sledećom zgodom.

Traganje za lepotom u ovom gradu postala je baš naporna rabota, jer gdegod vam oko zapne, ugledaćete ruinirane fasade, nebulozne novoiznikle građevine, srušene starine koje osim sentimentalne, imaju i kulturološku vrednost, rasprodatu nezaštićenu imovinu, poplavljene ulice i dvorišta, neobuzdana smetlišta i razne druge nepodopštine.

Zbog toga sam se još više obradovala kada sam pre izvesnog vremena pročitala o divnom Programu koji je osmislio naš sugrađanin Predrag Starčević, već čuveni učitelj Peđa, da za svoje đake priredi sadržajan raspust, zabavan, ali i poučan. Tako je nastao „Moj lepi, edukativni raspust”, program kojim je, preko Zoom platforme, kreativni i vredni Učitelj u dečji svet uveo pisce, glumce, istoričare, dramaturge, trenere, slikare, operske pevače, karikaturiste i aktiviste – ljude različitih profesija, kako naše cenjene sugrađane, tako i stručnjake iz drugih gradova i zemalja.

Zbog čega pišem o ovom poduhvatu i navodim ga kao primer dobre prakse? Zbog toga što u procesu učenja, uče svi, i deca i odrasli, uče jedni od drugih, uče da slušaju i da postavljaju pitanja, da misle i promišljaju, da vole i maštaju. Ne mora škola uvek da ima učionicu sa četiri zida. Učenje i igra, znanje i veštine nemaju granice.

Ali tu priči nije kraj. Jer, ovaj Program je ujedno i Projekat da se pomogne deci najsiromašnijih krajeva Afrike u kojima život polako nestaje. Deci jedne škole u Gambelu, u Etiopiji, namenjena je humanitarna pomoć koju su podržali roditelji mališana učitelja Peđe, ali i drugi naši sugrađani. Zato što ni dobrota ne poznaje granice. Kao ni prijateljstvo, saosećanje, plemenitost.

„Čovekov brat je čovek”, glasi izreka jednog afričkog plemena. Da, afrički narodi tradicionalno žive u malim zajednicama, često podeljeni u različite etničke i kulturološke grupe sa vrlo složenim rodnim vezama, pa ipak, oni veruju da čovečanstvo obuhvata sve ljude, i one izvan njihovih geografskih granica, te da ih to čini braćom sa celim svetom.

Setih se jedne divne priče u kojoj jedan britanski antropolog u poseti nekom afričkom plemenu priča kako je okupivši decu, organizovao malo takmičenje, stavivši ogromnu korpu sa slatkišima pod neko drvo.

– Ko prvi dotrči do drveta – korpa je njegova, rekao je.

Mališani su se tada uhvatili za ruke i potrčali, ne razdvajajući se. Sa osmesima na licima, posedali su ispod drveta i podelili slatkiše. Kada ih je čovek upitao zašto se nisu takmičili odvojeno, budući da bi pobedniku pripala cela korpa, deca su odgovorila:

– Kako bi jedan od nas mogao da bude srećan, ako bi ostali bili žalosni?

I tu se vraćamo na početak ove priče i kratku poruku: dobrotu treba tražiti među ljudima, jer se ona često tamo nalazi. A onda, dobrotu treba i činiti, jer će se samo tako ona uvećavati. Nema tu prevelike filozofije.

Prošao je vikend. U ponedeljak, 18. januara ove najnovije godine, đaci, njihovi učitelji i nastavnici su se vratili u škole; neko je baš tog dana odlučio da započne čitanje neke nove knjige; neko je proslavio svoj rođendan, tiho i simbolično, ali među onima koji ga najviše vole; neko je možda udomio napuštenu kucu ili macu; neko je svoje prijatelje i rođake iz daleka nazvao telefonom da im čuje glas, da im poželi dobro zdravlje po ko zna već koji put; neko se setio nekog kog je zaboravio; neko je stekao novog prijatelja; neko je po prvi put postao roditelj… Slobodno možete nastaviti niz, srećno vam svima bilo.

Birajte da činite dobra dela i bavite se što više i češće lepim stvarima, poput našeg učitelja iz priče. To neće ukloniti sva ona zla, ali će vaš mikrokosmos učiniti boljim. A ako mislite kako je ovo tek prazna fraza, makar pokušajte.

Videćete da vredi.