U decembru ja volim da mislim i pišem o lepim stvarima. Da se na trenutak isključim iz onih neprijatnih događaja naše svakidašnjice, da se okrenem samo svojoj kući, porodici i ljudima koji su mi bliski i da pomalo meditiram. To je doba kad svedem po neki račun, preslišam se šta sam u godini koja izmiče postigla, šta mi je bilo najlepše, a šta najteže i u čemu sam omanula… Onda sednem ušuškana u mamin šal, upalim mirišljavu sveću i počnem da prevrćem po receptima i razmišljam o kolačima koje ću praviti za predstojeće praznike…
E da, ali kada me dodirne neka priča gorkog ukusa u kojoj su akteri deca, onda će sve ono što sam nabrojala morati malo da pričeka. Jer ako vas takne baš takva priča, morate da prevaziđete kliše tipa: „u kakvom mi to društvu živimo” i da se zapitate: kakav sam to ja?! Samo ako se ne izuzmete, bez obzira što niste direktno uključeni, nešto može i da se pomeri sa mrtve tačke. Kako? To ne mogu ja da vam kažem: svako iz svoje pozicije. Ja iz svoje – prosvetnog radnika čiji se posao ne završava istekom radnog vremena.
A evo i priče. Deca, mlađi školarci, bila su na rekreativnoj nastavi, jedna devojčica „ponela” je i vaške na put, druga je to glasno „primetila” tako što je najboljoj drugarici rekla „u poverenju”, ova je to razglasila, a potom je usledio film. Osim što se prvopomenuta devojčica naljutila, pripretila… njena je majka napravila čitavu uzbunu, a majci devojčice koja je samo rekla istinu i podelila je sa najboljom drugaricom, sasula stotinu neprijatnih SMS-ova, pa pošto ni to nije bilo dovoljno, nastavila sa „zaskakanjem” uživo. Situacija se, reklo bi se, malo otela, jer se devojčica uplašila da će mama njene drugarice iz razreda (umesto da uputi izvinjenje što je kao mufljuz prećutala tu neprijatnost učiteljici, a svojoj kćeri objasnila kako se to svakom može desiti, no big deal) zaskočiti i nju, pa je i deka morao da se uključi u celu priču, prateći svoju osmogodišnju unuku u školu… Sve to odrazilo se i na porodicu „optužene”, te je i njen šestogodišnji brat u stresu jer se „seka plašila i brinula…” Smejali bismo se kao španskoj seriji da su svi akteri odrasli. Ali nije tako, pa neizbežno moramo postaviti pitanje odgovornosti. Žrtve su uvek deca. U ovom slučaju – obe devojčice.
Ljutito, prva majka rekla je drugoj kako treba da vaspita svoje dete da ne priča o onome što nije njena stvar…
U tom grmu, dakle, leži zec. U tom grmu, u kome mislimo da je naš posao da menjamo okolinu, da vaspitavamo i prevaspitavamo tuđu decu, da postavljamo svoje uslove tamo gde nismo sami, da se ponašamo kao da se sve oko nas okreće i da smo jedino mi važni. I to prenosimo na svoju decu kao stav, kao model, kao imperativ. Nije joj, pretpostavljate, palo na pamet da se pozabavi vaspitanjem svog deteta, da ga ojača za eventualne neprijatnosti koje će ga u životu snaći, jer čine sastavni deo života; da ga nauči da govori istinu čak i ako to nije uvek ugodno, da poštuje tuđe mišljenje i onda kada se ne slaže s njim… Jer, priča se ovde ne završava sasvim – devojčica je, osim što je naučena da je prva i najvažnija, naučena i da ima pravo da bude neprijatna i netrpeljiva prema drugima ako joj se tako dopada: „Ja ne idem na sve rođendane jer moja mama kaže da je glupo da trošimo novac na poklone za neku nevažnu decu…”
Paf!!! Ovo je i za mene previše, a nije da se nisam naslušala svega i svačega.
Ko su, ženo i majko, ta „nevažna deca”? Koliki procenat u jednom razredu po tvom mišljenju oni čine? Kome su nevažna? Šta predlažeš da radimo s njima…?
Gledamo i čitamo vesti i osuđujemo (belo)svetska dešavanja i onamo i ovamo, i govorimo kako političari ne znaju da rade, kako su loši, bahati i negativni, a duvamo im u leđa kao u jedra i ne da im ne stojimo na putu i sprečavamo tu samoživost i nasilje, nego ih još i podstičemo svojom nekulturom, svojom malograđanštinom, svojim iskrivljenim merilima i pomerenom percepcijom! A želimo, kao, da živimo bolje!
Pa kako ćeš živeti bolje ako radiš sve loše?! Kako ćeš ti, ženo i majko, naučiti svoje dete šta je dobro ako zlo neguješ kao zlatno jaje?! Kada ćeš da skontaš da fašizam nije tek reč, već stvarna pojava koja ti u nagoveštaju, bila ti toga svesna ili ne, izvire iz mozga, usta, namere…?! Kada ćeš i pred kim da odgovaraš što sopstvenoj deci daješ iskrivljenu sliku stvarnosti i neumitno ih kompromituješ i dovodiš do kasnijih situacija u kojima će se osećati neshvaćeni, zbunjeni i gde će biti totalno nezaštićeni? Badava ja tebi pričam, ti si, ženo, kao noga od stola! Za tebe teško da ima nade. Ono što je poražavajuće nije čak ni to što nisi jedina, što vas ima više nego što bi ikad smelo, već to što vas mi ostali puštamo da radite to što radite, svojom nedovoljnom angažovanošću, svojim bledim čulima i otupelim srcima.
Mi, prosvetni radnici, nemamo pravo na ravnodušnost kao ni na status posmatrača. Mi smo oni koji moramo da delamo i u situacijama koje se čine da nisu „naša stvar”. Zato što jesu. Život i budućnost svakog deteta je naša stvar onoliko kolike su naše moći. A one nisu sasvim male ako tako postavimo stvari; pa se ja nadam da učiteljica ovih devojčica nije ustuknula pred naletom nerazumne agresije odraslih.
