Kada je početkom Prvog svetskog rata Stari kralj jednom prilikom vršio smotru u Vranju, pozdravi svoje saborce onako kako je i red: „Pomaže bog, braćo junaci!” U četi muk. Ne otpozdravljaju Kralju. Pratnja se komeša. Kralj ponovi, ovog puta drugačije: „Pomaže bog, braćo Srbi!” Vojska ćuti i dalje, komešanje u pratnji sve upadljivije. A onda se on doseti pa pozdravi: „Pomaže bog, braćo Vranjanci!” I tada se začu gromoglasni odgovor: „Bog ti pomogô čika Pero, s’g si ga potrefija!”
* * *
Slušam juče Premilog kako predlaže šta bi Albanci još mogli da pokupe usput. Izreče Presvetli kako su „oni mnogo motivisaniji da se bore za ono što misle da im pripada nego što smo mi motivisani za ono što mi mislimo…” I još reče kako nam „podelu niko i ne nudi…” Gle sad! Pa zar to Kosovo nije (više) naše? Mislim, celim putem Milousti priča kako je naše i kako ga ne damo i kako ga nikada nećemo dati, kad, gle sad, veli kako smo za ono što je naše izgubili motivaciju za razliku od njih kojima motivacija ne manjka. Blaženi je optimista, pa se pobojao da bi ovi mogli da apnu i Vranje za četrdesetak godina. I onda reče Milozvučni da bi to zapravo moglo da se dogodi i za dvadeset. A ja sve nešto računam, pusti priču, sad je preplavljen optimizmom Najmiliji, ali ako ga ne daj bože rokne depra, ode Vranje do Nove godine. Pa rekô, da zapišem tu anegdoticu koju sam čula još u detinjstvu, u vreme kada se jasno znalo šta je čije i gde se nalazi. I da je Vranje u Srbiji. Naravno, ne treba to sad potencirati, jer lepo reče Najdraži da „moramo u svojim glavama da raskrstimo sa određenim stvarima” iliti da se dozovemo pameti i da učinimo kompromise zagledani u budućnost, a ne u prošlost… I da „dva najmnogoljudnija naroda uspostave osovinu sever–jug…”
Grom me ubio! Da mi je iko rekao da sam pripadnik najmnogoljudnijeg naroda, rekla bih mu da je lud il’ da mu noge smrde! Živela sam u ubeđenju kako su to Kina i Indija, kad ono – Srbija i Kosovo. E! On kad nešto kaže, On je stvarno rekô!
* * *
Ajd sad polako, zavesa može da se spušta.
„La commedia è finita!”
