Pokušavam da napravim osvrt na različita skorašnja događanja, ali se bojim da pri tom ne ušinem vrat. Nisam raspoložena ni da mi jedan čovek, bio on u liku velikog vođe ili nekog od njegovih sledbenika zatruje vikend, ali ne mogu da okrenem glavu od onih stvari koje mi se o istu mogu obiti. I to ne mojoj krivicom. To bih nekako stoički podnela. Nasilje kroz institucije Države, međutim, ne mogu da prihvatim pomirljivo uz nemoćno sleganje ramenima. Nemam bog zna šta od imovine, ali na ovo malo mozga sam ipak ponosna. I trudim se da funkcioniše.
Ovih dana je onaj moj, vazda preplanuli Ministar ćakulao sa kompanjonom mu iz Portugala. Siti se napričaše ko kakve promene planira. Evropski malo dalji komšija predviđa uvođenje rane pismenosti koja bi trebalo da bude zakonski obavezna za decu između četvrte i šeste godine. Uopšte neću ulaziti, ne u polemiku, nego ni u razmišljanje o tome zbog čega je Portugalu to važno, koje pripremne radnje prethode ovoj ideji i kako će je realizovati. Definitivno me ne zanima, niti brine. Ali ono što me zanima i brine je što se naši čelnici i razni „stručnjaci” ponašaju po modelu majmun-Đoke i što će prepisati tuđe zakone i primeniti ih na nama i našoj deci. Da li će tome prethoditi debate, rasprave, sučeljavanja renomiranih stručnjaka, ljudi iz branše koji neposredno rade sa decom? Ko su ti ljudi koji će biti uključeni u ovako važne promene? O tome nema govora za sada. Ako je suditi po onom kako se do sada radilo, kod nas se najpre izrekne ono „hop” pa se onda skoči i ne da se ne meri tri puta pre no što se preseče, nego se ne meri uopšte. Drugim rečima, mnogi relevantni ljudi iz oblasti u kojoj se sprovode suštinske promene ne bivaju uključeni u radne grupe i tela, a o javnim debatama nema ni govora. Nemojte sumnjati u to, jer koliko pre neki dan usvojen je nov Zakon o Osnovama obrazovanja i vaspitanja, a da ga strukovna udruženja ni videla nisu.
Zalud je trošiti previše reči, zato ću vam skrenuti pažnju samo na jedno: na praksu. Pa vi napravite paralele i razmislite sami. Kada uvodite decu u svet pismenosti jasno vam je da će se forsirati aktivnosti koje podrazumevaju duža sedenja za stolom, više reproduktivnog a manje funkcionalnog učenja, a ono što je najvažnije, malo će ostati prostora za izbor samog deteta. Jer ako se nešto mora, onda je nametnuto i neprilagođeno čak i ako ostavlja drugačiju prividnu sliku.
Dobra praksa:
– ima uporište u stavu da je svako dete jedinstveno biće. S toga, svako dete uči svojim tempom razvojnih mogućnosti;
– dete ima mogućnost izbora u igri i igrovnim aktivnostima;
– dete ima mogućnost više odgovora, a takođe i mogućnost da greši;
– sredina i materijali struktuirani su tako da dete bude fizički i mentalno aktivno u toku situacija igranja, odnosno, učenja kroz igru;
– materijali za rad su raznovrsni: često se izrađuju na licu mesta i u tom procesu učestvuju svi – i deca i odrasli;
– fina motorika se razvija na najraznovrsnije načine kroz igru: manipulacijom sitnim predmetima, namotavanjem, mešenjem, vajanjem, seckanjem, cepkanjem, bockanjem, senzornim aktivnostima, tapšalicama…;
– intelektualne veštine razvijaju se pre svega intenzivnim fizičkim aktivnostima i igrama u prostoru koji dete ne sputava;
– najmanje vremena u toku dana dete boravi u „radu” za stolom;
Loša praksa:
– ne prepoznaje individualni rad, radi se grupno, a najčešće frontalno ( na pr. „ceo razred”);
– dete se gleda kroz norme i uopštene uzrasne razvojne karakteristike;
– očekuje se da dete sedi mirno kao na času;
– „kosa-prava, kosa-prava” nije stimulans za učenje;
– odrasli traže jedan tačan odgoror;
– materijali za rad su uglavnom unapred definisani i dizajnirani;
– odrasli se deci obraća frontalno;
– deci se obezbeđuje iskustvo koje je ispod ili iznad njihovih sposobnosti;
Najlošija praksa
– je, međutim, ona u kojoj rođeni Ministar nema pojma šta struka radi, nego misli kako su vrtići mesta u kojima se deca „čuvaju”, a „čuvari” i „čuvarke” nemaju nikakva druga posla. Možda Njemu i Njegovim saradnicima saznanja o stručnosti i složenosti profesije onih koji se u ranom uzrastu bave decom nisu dovoljno znana, ali reći ću i odgovorno potpisati: proces obrazovanja, a posebno vaspitanja deteta počinje još u jaslenom uzrastu;
– je ona gde razna zaparložena ministarstva predškolstvu mesto u prosveti pominju samo uoči izbora i kunu se u decu kao u oči svoje, pritom ne čineći išta da unaprede, kako delatnost, tako ni generalno brigu o deci;
– je ona koja najmanje uticaja ima na visoko obrazovanje, nešto manje na srednje, pa na predškostvo udara gde i kako stigne, ili ga ne pominjući ili ga nagrđujući svojim neznanjem i nepoštovanjem;
U vrtiće ćemo dakle, uvesti opismenjavanje četvorogodišnjaka, a paralelno, po rečima jedne gospođe Ministarke, i boravak i „čuvanje” desetogodišnjaka čije će mame tokom leta radije na bazen. Problem za zaposlene u institucijama vaspitanja i obrazovanja ne bi trebalo da bude nepremostiv: angažovaće se za te potrebe agencije koje će ponuditi svoje animatore, pa ćemo vrtiće pretvoriti u ogromne igraonice. Lepo, zar ne?
Vi verovatno još ne mislite da je vreme da se nešto ozbiljno promeni ili ako mislite, očekujete da to umesto vas obavi David Štrbac?
