Prostitutke, kao što znamo, dižu noge po difoltu. Ali ovom prilikom ne da bi… već da bi zapišale azilante. Kud svi Turci, tu i mala Juca. Ok, ne ide izreka baš tako, ali shvatili ste. Dame, dakle, iz parka pored Ekonomskog fakulteta, pogubiše preko noći (i posebno po noći) svoja radna mesta. Orili se iz „Fijata”, orili se iz „Goše”, sad se, evo, ore i iz „Picinog parka”. Raširili se migranti kao epidemija, pozauzimali klupe ne bi li napravili krevete svojoj nejači, raširili šatore, pa se izležavaju i po danu i po noći i po suncu i po kiši, a one izvisile. Mušterija nema, a azilanti ne praktikuju da koriste usluge kraljica noći. Dosta je bilo, kažu one. Ipak su one ovdašnje i polažu više prava nego ovi pridošli ko zna od kud…
Još smo u parkiću. Još uzvikujemo kako deca stranaca, onih musavih, onih drugačijih, onih tamo… ne treba da idu u iste škole i učionice sa našom decom. Da se pozabavimo argumentima, da napravimo panel diskusiju, pa da vidimo šta treba, a šta ne treba? Zašto je po našu decu loše da se „mešaju” sa decom migranata, da sede u istim klupama i uče isto gradivo? Šta gube? Izvolite. Navedite. Možete u crticama, a možete i pod rednim brojevima. Pa kada ste imena poginulih u ratovima devedesetih na spomeniku uklesali pod rednim brojevima (valjda je neko važniji od drugog, bog će ga znati), što ne biste i migrante obeležili na sličan način? Ne morate crtati žutu zvezdu, a ni polumesec, brojevi će biti dovoljni. Arapski, naravno. Zamislite. Brojevi koje su izmislili preci ovih „divljaka” koji su pored vas i vaše dece.
Kažete da su prenosioci bolesti. Kojih bolesti? Nekih protiv kojih vaša deca nisu vakcinisana? Ah, gle mene: pa vaša deca i nisu vakcinisana. U pravu ste.
Kažete, oni su drugačiji, nisu kao mi. Hoće li neko da bude ljubazan da to definiše? Da mi pojasni i približi značenje tog plemenitog iskaza. I deca sa teškoćama u razvoju su drugačija. I kratkovidi su drugačiji. I gitaristi su drugačiji od frulaša. I Romi su bili drugačiji. I Jevreji. A vi ostanite u parkiću pa uzvikujte: „Hajl Hitler!” Ja ću radije onu:
„Smrt fašizmu – sloboda narodu!” Mojoj glavi i mojoj duši svakako je bliža.
I još jedan deo, bolje reći, delić ove priče…
… koji treba da rezimira:
– boja kože, jezik, nacionalnost i vera – nisu zarazne bolesti;
– to što ih mi ne razumemo ne znači da oni ne umeju da misle i nemaju razum;
– to što mi ne saosećamo, ne znači da oni ne osećaju;
– to što ih je sudbina strpala u isti park ili izbeglički centar, ne znači da su svi rođaci, da su svi isti, da su prljavi, glupi, neobrazovani, siledžije, ubice…
Ako ste uvredjeni pa vam se ne da sada da razmišljate, setite se ovoga kada vaša deca budu stajala u redu ispred Kanadske ambasade, kada vam budu slala evre iz Nemačke i novogodišnje čestitke iz Švedske. Ili, ako vam je bliže, ŠveCke.
Dotle, neka gori selo. Važno je da je baba začešljana. I namirisana. Onako, na neoprano.
