Zavidim ljudima koji imaju one nevidljive prekidače, pa kad im dojadi da se bave svojim građanskim životima, samo kliknu po jedan i usmere svoje misli u nekim drugim pravcima. O da, mogu i ja da usmeravam svoje takođe u raznim pravcima i smerovima, da razmišljam o svemu i svačemu, da se radujem sitnicama (bogu ‘fala), ali nekako mi se taj prekidač sve češće zaglavljuje, il’ prst omaši – nešto jeste. Jednostavno, ne mogu da se isključim iz ovih tokova koji razbijaju mozak i dušu u paramparčad. Na odmoru sam i trebalo bi da mi je sve lako i lepo, ali nije. Sakupljam ovih dana sve moguće i nemoguće vesti, trebim ih ko Pepeljuga grašak – ma ne vredi. Baš kad pomislim da sam napravila selekciju, odvojila šta je za mene, a šta neka zahvati neko drugi, prikrade se odnekud neka crvljiva i upropasti sve ono što sam trebila, pa ajd’ ponovo. Nećeš se ti, Pepeljugo, kažem sebi, maći dalje od ove vangle…
Čitam ovih dana jednu od blamaža „Politike” o izmišljenom ekspertu, pa mi se tako pomešaju osećanja da ne mogah vazda da se ofrkestim: i bes i sramota, a osetih i nekakvu divlju ironiju u svemu tome… Legoh te večeri da spavam, jok! Neće me san. Pokušavam da ispraznim glavu, ma nema šanse! Gađaju me misli, nižu se jedna za drugom. Mantram sebi „na odmoru si, na odmoru si, na odmoru si…” ma kakvi! Govnjavih li misli!
Sutradan propratim Marinikine tekstove i skupštinske nebuloze, te ovog jadomira kog kandidovaše za ombudsmana, te komentar Maje Gojković i pomislim: pa ima li kraja ovoj bahatosti, ovom siledžijstvu? Ne nazire se.
Onda se desiše ovi strašni požari oko nas. Naježim se, zaboravim sve prethodno. Kucnem svojoj drugarici u Podgorici, kaže, otišli su kod njenih u Panduricu, tamo je bezbedno za sada! Opsuje pritom piromane i idiote, oplete jednu na račun države i naroda koji stavi ruke u dupe i čeka, a bog sveti zna šta čeka… Pozdravimo se. Dobro, bezbedna je. Onda zavapim ka Splitu, zahvalim se bogu što imam vajber (to, naravno, učinim na svom nemuštom jeziku u odnosu na Njega), ali vidim da moja prijateljica nije na mreži i tu se malo lecnem. Stihija strašna, fotografije jezive, kao iz Bejruta ili Sirije, gledam i ne verujem očima. Zaplačem se. Naletim potom na izjave Plenkovića i pomislim: Bože (jeste li primetili koliko puta sam boga pomenula, a nije da smo baš u vezi), znala sam da glupost, razmetljivost i bezosećajnost stanuju kod nas, ali gle, eno ih i u komšiluku i to, oho-hoo! Neviđeno!! Da li mi je na trenutak laknulo kad sam to shvatila? Ne, vala, nikako! Bi mi još teže i žalosnije jer videh da se taj pojas zala širi oko nas, da ga ima unaokolo kao ambrozije i da ne znamo sa koje ćemo ga strane sapeti, pa se za tren osetih ko vatrogasac u sred stihije… Požar divlja, a ja sa fajtalicom za peglanje. Javi mi se prijateljica. Dobro su. Noćas su se, kaže, baš uplašili i spremili se da beže… ali nije trebalo. Uključim opet Plenkovića. Kaže „ako bude bilo potrebe, poslaće dodatnu pomoć…” Nalupeta još koju o požaru koji je „atraktivan”, „interesantan…” O, budale! Pročitam onda i Dežulovićev članak „Turci i partizani pred Splitom”, pa se još više raspalim na hrvatskog premijera i pod tekstom od sve svoje pismenosti napišem samo: „Kreten!” Uto se javi moja poznanica iz Rijeke i kaže: „Jeste, kreten, ali kad se to kod nas napiše na FB onda ti dođe policija…”
Bogo moj! Ovo je totalna zona sumraka!! „Inkvizicija!” – napišem ja, a ona potvrdi. Javi se potom još jedna naša prija sa sličnim komentarima…
Uuuuhhh! Kako je ovo sve teško i mučno i kako se ne vidi kraj, nigde. Ovaj požar će se teško ugasiti, suviše se raširio i uzeo maha, suviše je nagorelih, istopljenih, uništenih… I sa tim teškim mislima odoh u utorak na počinak. Vrtela sam se kao da sam legla na kaktus!
Sutradan se spremam sa mužem kod prijatelja u Železnik. Radujem se tome. Volimo ih, a nećemo se videti bar mesec dana. I donesem odluku da ne otvaram više nikakve vesti ni na internetu ni na TV-u, da se posvetim druženju sa dragim ljudima, a u četvrtak da se lepo i u miru popakujem jer u petak putujemo. I ta odluka me malo umiri i vrati se moj pozitivan i optimističan duh i moj smisao za lepe stvari i dobre ljude kojima volim da se okružim…
… Al’ me onda neki đavo kvrcne dok sam ispijala kafu, uključim kompjuter da proverim poštu, pa kad već to radim, na trenutak se ulogujem tamo pa onamo… i naletim na neki bezazlen tekst pod nazivom „Identitet intelektualca” i počnem onako letimično da čituckam. Ne ostavlja neki poseban utisak, deluje mi nekako neutralno, bledunjavo, a to baš i ne volim, i taman da kliknem dalje, odvoji se pasus u kome autor govori o obavezama intelektualca – kako je dužan da služi ljudima, da komunicira uspešno i sa onima koji su sasvim različiti od njega, kako mora da zauzima etičke stavove i još nekoliko sličnih rečenica. To mi je blisko u odnosu na profesiju kojom se bavim. I sama sam u obavezi da nudim svoja znanja, veštine, razumevanje, uvažavanje, da prihvatam razlike, da bodrim, podržavam… A potom shvatim da sam zapravo zarobljena, da ću se vazda vrteti oko svoje ose gledajući kako ljudi postaju bezbojni i bezoblični, kako ih više ne dotiču, ni tuđa nesreća, a još manje istina i kako polako nestaju…estaju…staju…taju…aju……………………………….
P. S. Međutim, odlučih da neću nestati. Izabraću da radim i dalje ono što radim na način na koji to radim, misliću i dalje globalno a delovati lokalno, po onoj ekološkoj i nadaću se da će iz dana u dan biti sve više nas neizblajhanih i prisutnih. I ne po onoj: „… pa šta nam Bog da”, nego po onoj: „Uzmi svoj život u svoje ruke!” A nije na odmet i malo podrške, vere i nade.
I k′o kec na jedanaest dođe mi najnoviji članak Ž. Miloradovića: „Iznenadna i ničim izazvana invazija anđela na mesto imenom Ala”.
Mene neka isprati ovaj moj, ovdašnji, Pančevac, neka mu krila i nisu simetrična, neka i nije u svilenkastim haljinama i beo kao sneg, biće mi dobar.
I sad stvarno odoh na odmor.
