Vreme uopšte nije relativan pojam iz perspektive deteta. Jer dete misli kako roditelji imaju odgovor, formulu i kontrolu za sve i nad svim, pa tako i vremenom. Ja sam to doživela kroz simbol majčinog ručnog sata. Bila je to ruska „Slava”, minijaturni pozlaćeni ženski sat sa tankim crnim kaišem od kože. Što je sat manji – to je vreme preciznije, mislila sam, kao da stakleni prečnik poklopca određuje kada i šta se radi. I sve dok sam o tome razmišljala na taj način osećala sam se bezbedno, sigurno i na nekom svom, stalno pripadajućem mestu.
Onda je nastupio jedan period mog života kada sam to znamenje sasvim zaboravila – kao vakuum u kome se o vremenu i ne razmišlja i kada ti ono nije potrebno ni za šta jer se stvari dešavaju lako i spontano. Kao da si ti ona tačka, onaj centar u koji su pobodene kazaljke i kao da je sve uvek tu za i oko tebe – na istom odstojanju.
A potom sam u svojoj trideset prvoj jedne hladne aprilske noći otišla u porodilište a kada sam nakon tri dana izašla sa svojim sinom uputila sam se pravo kod majke čekajući da se naš novi, iznajmljeni stančić uredi. Majka me je zagrlila desnom rukom, poljubila u oba obraza i u glavu i ćušnula mi u ruku kutijicu u kojoj se nalazio onaj isti maleni sat i tog trenutka primetila sam kako kazaljke sasvim lako ispadaju iz poklopca i kako vreme polako ali sigurno postaje ono što zapravo i jeste: stalno i prolazno, rano i kasno, postojano i relativno. Neumitno. Odgovorno. Tokom života. I kasnije… tokom smrti. To sam osetila tri godine potom, ponovo je bio april, na Novom groblju u Beogradu dok su me prožimale Mokranjčeve rukoveti i dok sam sahranjivala svoju majku…
I kako god merili vreme: razmakom između Novih godina i godišnjih odmora, radne sedmice i vikenda, jutra i večeri, ono vam pomalo beži.Sve ređe ga hvatate, sve češće ono isklizava. Stoga sam počela da ga pomeram. Da. Na primer, sada ovo pišem, a pre toga sam pričala sa mužem i decom a pre toga smo jeli lubenicu, a pre toga smo išli u Herceg Novi… stop! Stop! Razvijam svoju hercegnovsku priču deo po deo. Mogu je rekonstruisati do u detalje. I spakovati u svoj kofer i raspakovati je tamo, duboko u kontinentu i prosuti po svom nestalom Panonskom moru. Sutra ću, eto, svoj dan započeti baš od tog mesta sa Škvera. Proći će nekoliko dana, pa i sedmica, a ja ću se vratiti toj priči i ovoj julskoj sredi u kojoj jezivi pljusak pokušava da je spere. Sačuvaću je zauvek…
A onda je prošla ta godina i došla sledeća i još jedna i vreme se opet pomerilo jednim delom, dok je drugim stajalo i čekalo me na ovom istom mestu odakle ponovo pišem. Dan je vreo, zrikavci se nadvikuju, sve lokalne i one druge vesti vise sa raznih portala ali ih ne vidim jer ne želim da ih gledam. Na odmoru vreme ima sasvim drugu konotaciju i sve je moguće. Jedina ograničenja su ona sopstvenim novčanikom, ali čak ni onda se ne trudim da me uokviri i smesti pod onaj svoj stakleni poklopac. Vreme te uči da čuvaš. I kad naučiš da čuvaš ono što voliš, ma bili to i mali i naizgled nevažni razgovori sa mužem u šetnji rivom – sačuvao si svoje vreme, sve dok te ono ne potroši…
TashaNa
<3 <3 <3