Morske priče i ostalo…

Objavljeno 05.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Uvod

Danas je mojoj drugarici Vanji rođendan. Od uvek sam se pitala kako se osećaju slavljenici kada ih bližnji javno pozdravljaju ili im čestitaju rođendan ili kakav praznik? Da li su polaskani, radosni, zbunjeni ili čak i pomalo postiđeni… Nikada nisam učestvovala u nekom TV kvizu na primer pa da mahnem u kameru ili uputim pozdrave i čestitke (mada, ovako među nama, nisam nekako taj tip), ali sad mi se baš namestilo. Ovo je taj dan, a prijateljicu mnogo volim. Ona već može i da prepriča ono o čemu ću pisati, recepte zna i ima, a vama ću ih šapnuti nekom drugom prilikom ili na nekom drugom mestu. Izostaće, dakle, ali vikend pričica i ovog puta neće doticati našu ružniju svakidašnjicu, naše globalne i lokalne zavrzlame i poluincidente. Ili katastrofe na koje polako neki i navikavaju… Ne. Danas posebno nije dan za to, a tako će i ostati dokle god budem na odmoru. Rešila sam. Zarad sopstvenog zdravlja. Pa i vašeg ako bolje razmislite.

Slika prva

Mirjanina kuća je živa.

To sam otkrila jednog julskog dana kada je sunce kuvalo more, a konzerva hladnog piva pušila se kao sa šporeta. U kući je radio Oleg, izvesni Rus – ćutljiv, ogromne ćelave glave i sitnih ali savršeno mirnih i blagih očiju. Tog dana nameštao je drvene šalone koje je upravo ofarbao u zeleno i po urađenom poslu neko vreme stajao je u prozoru ćutke kao i obično. Jedna od dve sobe bila je potpuno šuplja i kroz nju su se mogle videti slike iz zadnjeg dvorišta, prizori koji su se povremeno smenjivali. Kuća je pomalo stidljivo pokazivala jednu po jednu sliku i pomislili biste da ste na kakvoj izložbi impresionista. To se događalo u kasno popodne i kuća je tad živela vrlo intenzivno. Izjutra se slika menjala, Mira je još spavala, a Oleg je bio na doku sa velikom šoljom kafe, obučen u čistu belu majicu, gledao je u more kao neko ko ume da ćuti sa ribama i galebovima. Na brzinu pogledah u prozor šuplje sobe, ali nisam mogla da vidim baš ništa. Ništa se nije pomeralo, nije bilo slika, kuća je mirovala nemo kao da nešto čeka. Okrenula sam glavu ka moru. U sledećem trenutku Oleg je nestao i ja ponovo usmerih svoj pogled ka kući. Namah mi se učini da se pomerila.

– Ova kuća svakako nešto priča ali ja kao da sam gluva – rekoh ljutito – uopšte je ne čujem! I kako je to moguće, doručkovala sam jogurt, a ne vino! A možda je baš zbog toga, možda treba da okrenem dan naopačke i počnem od vina i večeri, možda ću onda čuti ono što mi očito promiče…

– A ti probaj – reče mi moj čovek – i ne petljaj previše, napiši recept. Tako se nećeš prisećati, znaćeš uvek…

Da napišem recept. Pa dabome, to treba da uradim.

– Ali to nije jedan recept to su najmanje dva i ni jedan nije tek sam za sebe i…

– Pa ženo draga – reče mi mirno – a ti napiši dva. Napiši koliko je potrebno…

Dobro. Pišem. Kako sve zvuči lako i jednostavno, meko i lepo kad on to izgovori.

Slika druga

Ako išta volim, onda je to beli krompir iz crvene crnogorske zemlje. Krompir koji sladi, a nije sladak. Koji je mek kad se skuva a nije raskuvan. Krompir koji ima svoju boju, gustinu i ono što olako nazivamo „neutralan ukus” koji je zapravo vrlo određen i poseban. To je ukus koji miriše na crkve skrivene visoko u brdima, na gusle i na Turke, na samoniklost, ratovanje, bežanje i spas, na lakoću i zaborav, na ponos i na sam život. To je jedan vrlo arhetipski ukus preko kojeg je najlakše preći ako se stopi s ostalima. Zato ga pripremam da se ne stapa. Da ostane ono što jeste.

A pošto rekoh da ću recepte preskočiti da me ne biste grdili iako oni, verovali ili ne, predstavljaju značajan deo ove priče, samo ću vam reći da je to piskaranje baš trajalo. A kakva je tek milina bio taj ručak, pa onda onaj drugi….

– Milice, šta pišeš toliko? – upita me moj dragi.

– Ona dva, tri recepta – odgovorih mu.

– Dva recepta? Toliko dugo? – začudi se i nastavi da dremucka na ležaljci ispod bora.

– Kada bi to bilo tek tako – nadurih se.

–Recepti su živi kao i Mirjanina kuća, svaki ima priču i nastavak, svaki vuče po nešto iza sebe. To nisu samo dva recepta, to je deo našeg života, rekoh mu jogunasto. Napisala sam ih konačno. Morali su da se krčkaju… I svakako počinjem sa vinom…

Slika treća

Pogledala sam Mirjaninu kuću. U prozoru je stajao Oleg kao uramljen.

– Devojka sa bisernom naušnicom – rekoh tiho.

– Oleg? – upita me muž.

– Oleg, dabome. Zaista, izgleda kao sa slike. Kao filmski kadar. Kao… Kao da je živ – prekinuh ga, a on se ne iznenadi takvim komentarom.

– Moram ponovo pročitati tu knjigu. A moram pročitati i još neke od već pročitanih – rekoh mu. Konačno čujem tu kuću! Konačno znam ono što u ovom trenutku treba da znam: knjige su takođe žive. Onom ko ih piše žive su dok ih piše, onome ko čita zažive na drugi način. I nikad čitalac ne primi sve od pisca i zato mora da se vraća, da pronalazi druge poruke, da otkriva ili ispravlja ako je pogrešno čitao. Knjiga je najživlja stvar na svetu, a onaj ko je izmislio izreku kako je ona tek mrtvo slovo na papiru, u sebi nosi prazninu duboku kao davno isušen bunar…

Slika četvrta, današnja

Mila Vanja, srećan ti rođendan!

Ostavi komentar

  • (not be published)