Ne pada sneg da prekrije breg…

Snežne padavine ovih dana stvorile su mnogo problema u mnogim gradovima i selima, na putevima…

Gledajući iz svog mikrokosmosa, razmišljala sam kako da ovako bangava preskočim zaleđenu grbavu, a povisoku ledenu bankinu u trenutku kada su se otvorila vrata autobusa. Da skačem nisam mogla, a da rizikujem da samo spustim nogu pa šta bude, nisam htela. Da zamolim vozača da još koji metar odveze napred pa se potom zaustavi na koliko-toliko po mene bezbednom delu, bilo bi verovatno nerealno. Zato se obema rukama ko majmunče uhvatih za vrata, te se prizemih nekako i izbauljah iz te nedaće…

Spremajući se za polazak na posao narednog dana, dok sam razmišljala o mogućem scenariju na istu temu, pogled mi pade na kajron s kratkim vestima: onaj koji mi po pravilu „pobegne” baš na onoj jednoj jedinoj vesti koja mi u tom momentu privuče pažnju, te sedoh da sačekam krug. Ne, nije mi se pričinilo, ipak. Dobro sam perifernim vidom upecala tu zabelešku još u prvom pokušaju, a sada se i uverila: premijerka je, navodeći koja su područja bez struje, dodala kako je to „samo 0,01 posto stanovništva”… Otpih gutljaj ohlađene kafe. Nikad do sad ni o sebi ni o drugima nisam razmišljala kao o brojevima i procentima, iako znam da svi, hteli-ne hteli ulazimo u razne statističke podatke, bilo da su realni ili lažirani, verodostojni ili izmišljeni. Ali ova rečenica porazila me je skoro isto kao reklama od pre nekoliko dana gde prpošno no nacvrcano momče u želji da posle žurke sedne za volan, začuje glas (s neba li je?): „A kako bi bilo da umesto tebe večeras vozi OVO? Ili OVO?…” (to ja sad malo parafraziram, ali gramatika je tačna) – a onda mu se ko u priviđenju s leve i desne strane pojave jedna zgodnjikava plavuša, te brineta…

Pa kontam da, ako smo postal(e)i „OVO”, zbog čega ne bismo mogli da postanemo i broj ili kakva druga prigodna oznaka? Praktičnije je, a i ini megatrendovci, karićevci i ostali koji su Čkolovali, u raznim drugim situacijama, ne bi morali da se upinju da pročitaju reč koja ima više od šest slova ili da izgovore neko nadugačko ime sa dva glasa r, jednim č i još jednim ć pride (ko da se neko sprda s njima, daleko bilo).

Pade mi potom na pamet kako bi premijer jedne države u kriznoj situaciji, makar se ona odnosila samo na deo stanovništva (čiji je takođe premijer), mogao da izrazi empatiju, da uputi reči ohrabrenja i podrške, da organizuje neku konkretnu pomoć ili da se solidariše i otputuje u Ljuboviju, Novu Varoš, Prijepolje, Užice, da se zavuče u Zavlaku dok ne dođe struja i podeli sudbinu bar dela od onog 0,01 procenta, iliti, prevedeno na srpski, „samo 3.300 ljudi“, kako reče ona. Matematika se ipak ispostavila lečka netačnom, jer se radi o zapravo 3.300 domaćinstava, te se broj duša množi bar sa tri. A čak i da nije tako: da zamislimo samo jedno selo. Seoce. Stotinjak ljudi. I među njima, sreću da su svi zdravi i veseli, jaki i otporni, da među njima nema ni novorođenčadi ni male dece, ni starih ljudi niti bolesnih? Da je to možda jedna vesela ekipa koja lako podnosi višednevni prekid u snabdevanju osnovnim potrepštinama, uključujući i struju? Da zamislimo?

Nikad nećemo saznati. A i što mi moramo baš sve da znamo? Zašto smo tako bolesno radoznali pa nas sve zanima k’o da nam život od toga zavisi?! Gledajmo svoja posla. Ionako je ta tema passe. Topi se sneg, ako niste primetili.

A zver je ionako davno svoj trag pokazala. Jedna vejavica manje ili više, ne menja ništa.

Ili menja?