Koliko puta ste se u životu udarili, a da niste bili svesni trenutka kad i gde i u šta? I potom biste pratili metamorfozu svake od tih modrica koje su iz dana u dan menjale boju: od tamno ljubičaste, gotovo crne, preko zagasito smeđe, plavkaste, zelenkaste i žute. I bolelo vas je nije da nije, ali niste im pridavali mnogo značaja. Te vidljive modrice u vašim životima bile su zapravo minorne. Mnogo više pažnje poklanjali ste onim nevidljivim udarcima od kojih ste dobijali podlive koji su vam ostali i dan-danas: ponekad od svojih bližnjih i voljenih koji su vas vremenom razočaravali ili rastuživali, napuštali vas, bilo zbog toga što su prestajali da vas vole ili zbog toga što su jednostavno nestajali sa ovog sveta. Ponekad, od šire okoline kojom ste okruženi i sa kojom ste povezani hteli-ne hteli na svojim radnim i nekim drugim mestima… Brže ili sporije, sve te modrice uglavnom su prolazile. Neke su vas bolele duže, neke ste baš dobro zapamtili i ta su vam mesta do kraja života ostala osetljiva. Ali većinu uboja i masnica zaradili ste od svoje najrođenije države. One koja bi trebala da vam svakog trenutka stoji ispred grudi i iza leđa, iznad glave i pored nogu, one koja bi morala da ima sigurne odgovore na vaša nesigurna pitanja i dileme. One, u kojoj vi treba da se osećate zaštićeno i udobno, voljeno i uvažavano. Jer, učili su vas da vam je Država majka, a svi znamo da je majka ta koja se najpotpunije brine za svoje potomstvo i kad zatreba, kao lavica bori da vas sačuva…
I šta se onda, kog đavola desilo? Kako vam je rođena Država izmakla ili, ako vam je tako lakše, kako ste joj ispali iz krila i naručja i prosuli se celom dužinom i svom težinom o najtvrđu podlogu i ugruvali se tako da ste prekriveni modricama koje presporo prolaze ili ne prolaze uopšte?! I čija je uopšte krivica? I šta ćete vi sad, tako ispali i ispušteni na takoreći ničijoj zemlji?! Gde se vi to sad nalazite u stvari? Kome pripadate i šta vama pripada? Ovo su pitanja na koja ja tražim odgovore od vas jer više nemam pojma koga da pitam. Znam samo da te masnice vraški bole i da ne izgledaju kao nešto prolazno, makar svakog dana praktikovali Ho’oponopono… I mislim se čitavo vreme, sunce ti, da mi je neko rekao da ću živeti tako ugruvana između nečega i ničega…
A ti, Majo? Ko je tebe uštinuo? Neka zver ili neka Dver, ili si se, ko ja pre neki dan, zveknula o ivicu vrata kuhinjskog ormarića? Samo što ja svoju modricu nisam odnela pred kameru, nisam je ni prodala ni poklonila. Ja sam je pustila da prođe. Jer ta je jedna od onih koje prolaze.
E Majo. Plačipičko!
