Juče mi, u nekom neobaveznom ćakulanju, Sneli načini kompliment, rekavši da joj se dopada kako pišem lako i opušteno… Ne da me je urekla, ali danas kao da se porađam, ne ide, pa ne ide. A nije da nema tema. Vratih se sa odmora pre nekoliko dana, septembar se primiče, valjalo bi se pripremiti za ono što me očekuje… i tu zastadoh. Praznina. Još mirišem na more, još čujem zrikavce, a s druge strane, oprala sam već četiri mašine veša i ispeglala tri, dakle, akomodirala sam se na činjenicu da sam se vratila kući. Oprezno slušam i čitam vesti i novosti, dajem sebi još fore, još uvek sam na godišnjem. Razmišljam doduše o poslu, ali još ne zakoračujem u gorak, kiseo i natruo spoljni svet. Sedim po kafićima sa mužem, prijateljima, mazim svoje kučence koje nisam videla mesec dana, dogovaram se za neka viđenja i posete, čak kao pravim planove za iduću godinu, reorganizujem ostavu i razne police po kući, čitam knjigu – sve radim, ali nos ne pomaljam u onaj tamo život koji mi duva u vrat. Neće mi se, pa mi se neće!
On uđe u sobu i po nekoj inerciji pritisne dugme na daljinskom, a iz TV kutije iskoči niko drugi do moj ministar. Šarčević. Preplanuo, nadig’o se, što bi rekli klinci, osmehuje se kao da teku med i mleko, baš se ači za sve pare! Pita ga voditeljka šta će preduzeti povodom najavljenog štrajka škola od 1. septembra? Promeškolji se on, ne bi li još više napumpao ramena i osmehnu se onim osmehom hijene samo bez glasa, pa reče nonšalantno kako će razgovarati, ali čujte, pa to je samo Unija najavila štrajk… „Samo Unija” – odjeknu a to je zazvučalo kao da je rekao Mars. Ne bi mu to dosta, te neposredno potom prosu kako ima vremena za razgovore jer će se „ozbiljno” početi sa radom tek od ponedeljka, u petak će ionako svi pričati o tome gde je ko bio na moru… Mjut. Moj mjut. Šali li se on to ili veruje zaista da su sva deca ovog leta videla more?! O čemu li taj razmišlja, provuče mi se kroz glavu, dok su mi uši zaparale još neke nebuloze tipa: „…nakotilo se predmeta…”, ali ne čuh obrazloženje šta sa tim „nakotom”. Kasno je bilo da isključim TV, šteta je već načinjena, pa tako zatrovana kliknem svoj računar i saznam da i ostali granski sindikati pripremaju štrajk ali za 4. septembar. Prosvetni radnici, iliti „prosvetari” kako vole da nas zovu ( zvuči kao „đubretari” a uskoro se neće bitno ni razlikovati), da li ćemo jednom nastupiti povezano, organizovano, odlučno, razložno, do kraja? Da li ćemo učiniti korak više od onog da obavestimo javnost kako doktori nauka u prosveti imaju niže zarade nego čistačice u EPS-u? Kako će, kada se ukinu nadoknade za prevoz neki od nas raditi samo za zdravstveno osiguranje, pošto se ni staž više ne pika?
Tužno zaključujem da će se i ovog puta zatresti gora, a da se možda ni miš neće roditi.
Sedi(mo), jedan!
