Društveno koristan ili humanitarni rad predstavlja nešto što je samo po sebi afirmativno. Ako kažem da je tako svuda u svetu, reći ćete: pa kao da si ti bila baš svuda u svetu pa znaš… Nisam baš svuda, istina je. Ali slušam one koji žive u raznim zemljama, čitam, informišem se, što bi rekli, pomalo pratim. I tvrdim: bavljenje dobrotvornim radom je stvar izbora, razvijenosti svesti o tome da svaki čovek u svom okruženju može da doprinese da se nešto popravi, izmeni na bolje, makar to bilo na nivou pojedinca. U svetu se to posebno vrednuje, modernim jezikom rečeno, ulazi vam u CV. Podstiče se od malena, tako da deca kroz školovanje permanentno razvijaju svest o tome da je biti koristan sebi i drugima nešto što je dobar osnov za valjano obavljanje bilo kog posla u kasnijem životu. U svetu se i kraljevska deca po ugledu na svoje roditelje bave dobrotvornim radom. Tek da se ne uznesu previše iznad svog naroda. Da se nauče empatiji, poštovanju i sličnim vrednostima.
U ono moje, jugoslovensko vreme, postojale su radne akcije. Neki su ih hvalili, neki kudili. Ovi prvi, govorili su kako je važno da se svi uključe i daju svoj doprinos izgradnji zemlje; ovi drugi kako država eksploatiše stanovništvo da radi poslove o kojima ona sama treba da brine. Koji god stav o tome da zastupate, ostaje činjenica da je i taj omasovljeni akcijaški rad bio na dobrovoljnoj osnovi. Nije u svom tom jednoumlju jednopartijske države postojao zakon koji bi vas primorao da se latite lopate i krampa ako vam se iz bilo kog razloga nije dalo. To je zato jer je država bila očigledno mnogo felerična i zaostala. Ova danas, naša moderna zemlja, ustanovila je zakone, a jedan od njih je i onaj o Osnovama obrazovanja i vaspitanja u kome se lepo, jasno i glasno navodi kako se između ostalog uvode i „vaspitnodisciplinske mere, odnosno društveno koristan i humanitaran rad…” Napredujemo. Država nam u tome svesrdno pomaže. Jer ako sami nismo svesni, tu je da nas osvesti, prodrma, protrese, propusti kroz šake i filtere pa da krenemo dalje. Ako vam dakle, mama i tata, ne daj bože komšija, zatraže da očistite sneg ispred ulaza, pomognete u uređenju zajedničkog dvorišta ili otrčite do prodavnice da donesete bakaluk svom starom, zanemoćalom susedu, shvatite to kao kaznu, jer po ovom novom zakonu, ispada da je dobrotvorni rad zapravo kaznena mera.
Novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju donosi izvesne promene koje bi trebalo da poštede građanstvo nepotrebnih briga i nervoze. Posebno one bahate tatine sinove i mamine čepulje princeze, one u poršeima i blindiranim džipovima. Kako, zašto baš njih? Pa zato što vi sa svojim vaspitanjem i osećajem za pristojnost i u svom automobilu sa dvocifrenim brojem godina nećete fijukati kroz grad brzinom za tridesetak kilometara većom od dozvoljene. Nepromišljeno i krajnje ishitreno su doneli onaj, još koji dan važeći zakon, po kome se za takav prekršaj privremeno oduzimaju dozvola i dodaju kazneni poeni, uz već planiranu novčanu kaznu. Mnogo je zaista. U redu, vi biste još nekako podneli da platite svoju trenutnu nepromišljenost, nekakav impuls kada ste na praznom putu sebi dali oduška, pa biste se do daljeg vozili autobusom, ali ja vas molim da imate razumevanja za ovu kategoriju mladeži koju svrbe točkovi i noga na papučici za gas. Užasno bi bilo kada bi se makar i na trenutak rastali od svojih metalik ljubimaca? Surovo! Ovako će izvaditi tatine šlajpike i uredno kao uzorni građani platiti tih tričavih pet ili deset hiljada dinara. To im je ionako džeparac na dnevnom nivou.
I tako, dođe i nov vikend, a sa njim i neki novi zakoni. Pa šta nam je činiti? Ništa. Lepo reče David Štrbac:
„Ne dižemo se, ne bunimo se, ne tražimo od Zemljane vlade nikakve prave k’o gazde.”
Draženka
Što reći nego bravo..svaka čast.