Kad god me preplave neka osećanja o životu nam nasušnom u ovoj zemlji, bilo da su pozitivna ili negativna, setim se svog nekadašnjeg drugara iz rane mladosti, prerano otišavšeg Zorana Duškovića, njegovih lucidnih razmišljanja i njegovog pisanja:
„Šta sanjam i šta mi se događa”, kroz specifičnu hroniku, govorio je moj i naš Dule. Mi Pančevci kad nekog volimo i svojatamo, kažemo „naš”, kao da nam je najrođeniji rod sve i da nije, i kao da to ceo svet treba da podrazumeva, pa ako čitate i vi koji niste ovdašnji, usvojte taj izraz bar danas, lep je osećaj.
Da l’ ja uopšte više sanjam, često sebe hvatam kako se nađem u toj nedoumici, ima li se ovde još štogod odsanjati ili nam se sve samo događa?! Nižu se svakodnevno bezumni događaji jedan za drugim i pišu o njima mnogi, pa ja sad moram da pazim da potrefim dobar ugao, da ne ponovim tuđe reči, pa da samoj sebi zazvučim kao plagijator. To bi baš bilo neprijatno.
Kadgod želimo nekom nešto da objasnimo, nekako se trudimo da krenemo redom, od početka, od glave, što bi rekli, da hronološki poređamo vreme, događaje, mesta, protagoniste i antagoniste, da ne izostavimo iz priče nešto važno. Ali ja, „baksuze jedan” (povremenio bi mi tako majka govorila, mada više nekako tepajući, prosto mazeći me), često volim da krenem od repa. To može biti i mač sa dve oštrice, jer može da se desi da se rasplinem, pa da vi čekajući da opišem događaj, izgubite strpljenje. Tak’a sam malo naopaka, a vi praštajte il’ nemojte, na volju vam. Ali nije ovde sve baš o događajima, u ovom tekstu nekako spakovaće se i lični doživljaji i emocije, neka druga viđenja i razmišljanja, jer je važno da se u svom ovom ludilu bavimo upravo sobom, da promišljamo i premišljamo, da se preispitujemo i odmeravamo i da dišemo. A disati ne možemo ako smo se izduvali k’o balon i ako su osećanja iz nas pobegla. To ne biva.
Elem, svi znate za Isidoru Sekulić. Naravno da znate. Mi Vojvođani, posebno volimo da se dičimo nekim našim znamenitim ličnostima, takva nam je sorta, molim lepo. Mošorinka rođenjem, ispod brežuljka titelskog, pančevačka nastavnica matematike, šabačka nastavnica nemačkog i gimnastike, bila je zapravo sjajna književnica i prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Pisala je prozu, pripovetke, romane, eseje, beleške, a bome i rasprave. Jedna od njenih čuvenih rečenica koja datira još iz davne 1911. godine dok je radila u šabačkoj gimnaziji bila je: Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo drsko i hrabro da želimo? Vazda slobodoljubive i široke duše. I misli koje su, kako vidimo, vanvremenske.
Već sledeće, 1912. godine rasporediše je na novu dužnost u prestonicu, za nastavnicu Više ženske škole. A to vam je, dragi moji, danas, Peta beogradska gimnazija. I tu je pronašla svoje mesto, ostavši u Beogradu do kraja. Dogodi se da ponekad tražimo mesto, ali i da mesto pronađe nas. Nekad smo (mi iz generacije bumera sad već bili) naprosto zaslepljeni silinom one mladalačke energije, pa ne možemo obuzdati sve ono što nam se čini važnim u nama i oko nas. Zato se to i zove mladost. Zato što bukti, rasplamsava se, izgara u želji da pronađe svoj životni prostor. I onda dođe nekakva hulja i huljina mlađ i ini probisveti i pokušaju da taj žar ugase tako što će pljuvati do iznemoglosti i dovesti im neku od svojih kreatura i karikatura, bezvrednih, besprizornih, nevažnih ljudi koji tu mladost neće naučiti ničemu. Koji ih, za početak, neće podržati ni u čemu. A mi koji radimo sa decom, znamo da je naš najvažniji zadatak da svakom od njih prišijemo krila, tu i tamo malčice poguramo ili neko vreme trčimo zajedno, kako bi oni mogli da polete tamo gde misle da treba da stignu i slete mirno i srećno, da ne padnu, da se ne ugruvaju, da se ne stropoštaju u neku rupčagu iz koje će se teško izbaviti.
I kao što je Isidora Sekulić zaveštala gradu koji je prigrlila kao svoj, školi koju je prigrlila kao svoju, svoj intelekt, svoju svetlost i magiju i svoju pisanu reč i svoju privrženost mladosti čak i nakon smrti, kada je osnovan Fond „Isidora Sekulić” i u sklopu njega ustanovljena nagrada mladim piscima, kroz koju je ova znamenita Srpkinja nastavila svoje druženje sa mladima, tako i mi, ne samo prosvetni radnici, već i svi građani, treba da budemo uz mladost i njihova očekivanja koja su uvek, a kakva bi mogla biti, iskrena i pravdoljubiva. Pa, iako mladi ne mogu još uvek imati jasno izgrađena načela, oni radoznalo i instinktivno idu napred, gonjeni tom divnom strašću i željom za otkrivanjem sveta. I u tom kretanju, uočavaju pojmove pravde i nepravde, empatiju, drugarstvo, solidarnost, zajedništvo, sve ono što se može steći u životu, ali se može i izgubiti ako se ne pazi. A onaj ko stalno ide napred, taj nekud jednom i stigne. Pa se ja tako nadam, dragi moji, da ni mi iz generacije bumera i iksera više nećemo šlajfovati u mestu, da ćemo pomoći ovoj mladeži da stignu na svoja odredišta, da ćemo tamo gde treba da bukti rasplamsavati još više, a tamo gde je potrebno gasiti, to činiti složno, povezano u lancu, dodavajući tu magičnu kofu jedan drugom, iz ruke u ruku, iz grada u grad, iz škole u školu.
I tako, mili moji, stigosmo i do početka, tj. hronološkog poretka:
Doba je današnje, mesto je sve ovo oko nas, svi naši gradovi i sela, antagonisti su svi oni huljavi, zli i bezumni, protagonisti možemo biti svi mi ako smo dovoljno mudri i kadri da se organizujemo, ali i shvatimo da je odgovornost pojedinačna, a ne kolektivna stvar, a događaji se nižu jedan za drugim i moramo ih evidentirati da ne dođemo ponovo u situaciju u kojoj smo već bili, pa da ne znamo, da smo zaboravili, da se vazda čudimo kako nam se stalno dešava nekakva propast.
Pa kad ovo zlo prođe, a samo od sebe neće proći, da, umesto protesta i barikada, poput naše Isidore Sekulić, četvrtkom organizujemo čajanke za prijatelje i one koji bi to mogli da postanu.
Mislite li da je to moguće? Ja sam sigurna da jeste.
