Juče, u petak sam radio. Jeste da je epidemija i da se svakodnevno masovno umire, ali neko mora i da radi, pa šta bude. Trebalo je da neke odevne predmete, u stvari, povraćaj neprodate robe iz minule sezone, prevezem u okolinu Vićence. Dakle, ništa strašno niti ekskluzivno.
Ipak, nisam mogao da se uzdržim, a da na svom fejsbuk profilu ne emitujem uživo snimak ovog mog puta i to baš u vreme kada sam prolazio mimo vićentinske varoši. U komentarima koje su moji prijatelji napisali ispod ovog snimka jedan najupečatljiviji je glasio „Jbt, kao u danu posle”.
Da, tako je izgledalo: pustoš potpuna kao na dan posle sudnjeg. Promine poneki kamion, poneko putničko vozilo, a na ulicama nikog, ili preciznije rečeno, gotovo nikog. Cilj mi je bio da pokažem da se ovakva (samo)izolacija može postići i bez vanrednog stanja, odnosno naoružanih vojnika na gradskim ulicama. Znam da će mnogi reći da mi nismo Italijani, da kod nas ništa nije moguće postići bez pendreka i kundaka, sa čime bih se ja mogao složiti uz napomenu da i kundak i pendrek mogu imati različite forme i da se za ova rigidna sredstva uterivanja reda hvataju samo oni koji za druga ili nikada nisu čuli ili im se pak duševno sostojanije vrti isključivo okolo ova dva argumenta. Od onih koji znaju saznali smo da Ustav i zakoni stavljaju vlasti na raspolaganje i drugačije forme prisilnog (samo)organizovanja društva, a da se vanredno stanje proglašava uglavnom u okolnostima naslućenog ili proglašenog ratnog stanja. Po mom skromnom ubeđenju, više od naoružanih vojnika moglo bi se postići korišćenjem TV programa, permanentnim obaveštavanjem o mogućim opasnostima, a od velike pomoći bi bile i policijske patrole koje bi se pojavljivale na gusto posećenim mestima i onako, kao što umeju, naređivale da se gospoda građani što pre raziđu shodno odredbama zakona tog i tog.
Dakle, vanredne situacije podrazumevaju i vanredne mere, ali samo one koje bi služile na korist građanstva, a ne zarad kurčenja infantilnih nosilaca državnih funkcija. Lojalan građanin je dužan da poštuje odluke države, ali to nikako ne znači da eksponenti vlasti treba da budu abolirani od osude za glupave gestove ili izjave. Sve do izbijanja epidemije bezbroj puta smo se uverili da su prvi ljudi države spremni na svakojake pasjaluke, da su više nego neodmereni u javnim nastupima, da reč ili obećanje kod njih nisu na visokoj ceni i, kao najvažnije, da je celokupna moć Države koncentrisana u rukama samo jednog čoveka. Od njega su se do sada mogle čuti samo pretnje, laži i krajnje neprimerena kuknjava. Ne vidim niti jedne naznake koja bi me dovela do zaključka da će svi oni sada, u vreme epidemije, biti nešto sasvim drugo od onoga što su bili. Naprotiv. Spreman sam da se kladim da će vanredno stanje potrajati duže od epidemije, ukoliko ikada bude bilo ukinuto.
Živi bili pa videli.
Dosadašnji crnohumorni tokovi naših života ukazuju nam na to da ovo nije samo fraza kao nekad što je bila. Naše sudbine su u rukama krajnje neozbiljnih ljudi. A prilike su više nego ozbiljne.
Vidim da aplaudiranje sa balkona u Beogradu nije jednodušno prihvaćeno. Neki smatraju da je to u stvari podvala i da se ne aplaudira lekarima i medicinskom osoblju već uvedenom policijskom času. Nisam tamo, pa ne znam. Mogu samo da kažem da je ovde u Italiji ova pojava nastala spontano, te da se komšiluk nadmeće u tome ko će lepše otpevati neku od poznatih italijanskih pesama. Nije tako u svim gradovima. Iz Bergama su poručili da oni neće moći da pevaju ni po koju cenu, pošto nema familije koju ovaj pomor nije bar donekle zakačio. Malo je onih koji među svojim prijateljima, znancima ili komšijama nemaju bar jednog preminulog. Drugi ne posustaju uključujući i decu koja na papirima velikog formata ispisuje tri magične reči „Tutto andrà bene” (Sve će biti dobro). Najviše me je impresionirala izjava jedne Rimljanke izgovorena na dnevniku RAI 1: „Da nije ovoga virusa nikada ne bismo saznali kako nam se zovu prve komšije”. Čini mi se da se upravo ovde, u ovoj komšijskoj relaciji može, uz malo mašte, potražiti jedan od uzroka ove pošasti: daleko smo dogurali u sopstvenom samoponištenju. Nešto je moralo da nas opomene da nismo na dobrom putu i da taj loš put isuviše dugo traje. A sve ove žrtve, svi te smrti te ogromna materijalna šteta biće bačene u vetar ukoliko svi ne budemo iz toga nešto naučili.
Ako bude bilo prilike.
Moja draga prijateljica koja od pre tri godine, sa mužem i sinom živi u okolini Frankfurta, poslala mi je video objavljen na jednoj fejsbuk grupi koja okuplja strance u Nemačkoj.
Na snimku se vidi da je tamošnji komšiluk dobrano zamandaljen iza spuštenih „škura” i da mu nije do pesme. Nemci nisu što Italijani, napisala mi je. Rekla mi je i to da njen sin, inače veoma omiljen među svojom školskom družinom, proživljava teške trenutke. Roditelji njegovih drugara su zabranili svojoj deci da se viđaju sa njim zato što je ona medicinska sestra u lokalnoj bolnici pa se pretpostavlja da će biti najizloženija zarazi. Kako ona, tako i njena porodica. Odmah sam joj odgovorio da svim tim ljudima koje viđa na roditeljskim sastancima, napiše poruku u kojoj bi im saopštila da im njihov gest veoma teško pada, ali da ih u potpunosti razume i da im to neće uzeti za zlo. „Oprosti im”, napisao sam joj, a ona mi odgovorila palcem podignutim naviše. Slutim da će me poslušati pošto je upravo očekuje težak ispit iz „hochdeutsche sprüche” pa će za pisanje poruka komšiluku biti dovoljno kvalifikovana.
Dan kasnije mi je javila da je svojeručno zavela u knjigu primljenih u bolnicu prvi slučaj korona virusa.
„Nazdravlje”, odgovorio sam.
Da, nazdravlje i svima nama.
