Otvorio sam današnji broj jednih dnevnih novina. Inače, u zadnje vreme, novine ne čitam često. Pri vrhu, pored zaglavlja stajao je datum: 22. 11. 2020. Promiču mi pod prstima listovi. Politika, sport, kultura, čitulje, horoskop…

Zavirio sam kroz rđom nagrižene rešetke u unutrašnjost ćelije, ali nisam video ništa. A šta sam i mogao da vidim? Tek je prošla ponoć, a pomrčina crna i gusta kao testo od neprosejanog brašna pokrivala

Prazan prostor koji je nekada bila ulica obrastao je u korov. Suve izlomljene grane, gusta mreža suve trave i ogolelog žilavog bršljana prekrivala je utabane staze koje su odavno zaboravile ljude i služile samo zverima.

Da se ovo dešavalo u Engleskoj, a verovatno se i tamo dešavaju slične stvari, na meni bi stajao znak pingvina. Ovako, neću vam otkriti znak koje izdavačke kuće stoji na mojim koricama, jer za samu

Jao kakva lepa slika, žuto lišće u saksijama na prozoru… Iako lepa na oko, ona je pogrešna i duboko uznemirujuća. Nikada ranije se moj bonzai nije žutio na prozoru, jer bi uvek do sada već

„Noćas u Pergoli na Sen Žermenu razgovaram sa čikicom Francuzom. Malo je pripit, duhovit, citira latinski, nije katolik… Prezire Amerikance i svu Napoleonovu rodbinu sem imperatora samog. Brblja mnogo, na preskok, veselo, živo. – Šta

Obična banatska kuća na periferiji u „švapskom stilu” sa ajnfor kapijom, dve sobe za stanovanje sa jedne i jedna sa druge strane. Pre više od 40 godina bila je kafana. Roletne spuštene, na kapiji katanac,

„Jebe se njemu što Mađarska nema more.” To je rečenica koja se kod nas koristi ne bi li se ukazalo na nečiju nemarnost, nezainteresovanost ili ravnodušnost prema najrazličitijim vrstama objektivne stvarnosti. Međutim, ja ću je

Kako vidimo i doživljavamo naše vreme? Pitanje nije tako jednostavno kao što izgleda, a odgovor bi mogao biti vrlo složen u skladu sa vremenom koje posmatramo. Svako i svačije vreme valja posmatrati kao jedinstveni segment