„Jebe se njemu što Mađarska nema more.” To je rečenica koja se kod nas koristi ne bi li se ukazalo na nečiju nemarnost, nezainteresovanost ili ravnodušnost prema najrazličitijim vrstama objektivne stvarnosti. Međutim, ja ću je

Kako vidimo i doživljavamo naše vreme? Pitanje nije tako jednostavno kao što izgleda, a odgovor bi mogao biti vrlo složen u skladu sa vremenom koje posmatramo. Svako i svačije vreme valja posmatrati kao jedinstveni segment

Bio je zarobljenik. Doživotni sužanj ženske lepote. Žensko društvo, pogled na lepo žensko telo, bili su mu potrebni kao vazduh. Bili su uslov njegovog bitisanja. Uvek razbarušen, odela izmazanog slikarskim bojama, zamišljen, sa zagonetnim osmehom

Nije tol’ko ’ladno kol’ko je zima. Tako smo se nekada malo rugali hladnoći kada su zime zaista bile strašne, a život se živeo sa temperaturama i do -25°, sa snegom do pojasa, zavejanim putevima i

Moje ime je Dušan. Ukućani me zovu Duško, drugari Dule, a poneka devojčica Dulence. Baba Seja me je uvek zvala krštenim imenom Dušan. Živela je u neposrednom komšiluku, odmah do nas. Delio nas je zid,

„Koga zmije ujedaju i guštera se plaši”, kaže narodna poslovica. Poučen svojim iskustvom kada sam ignorisao znake koje mi je telo slalo da nešto nije u redu, sada sam postao disciplinovan pacijent kao i svi

Umem da razlikujem zvuk koraka veoma dobro. Ovo su bili zvuci koje proizvode potpetice ženskih cipela, zaključih. Takav zaključak je podupirao jedva čujan šuštav šum ženskih čarapa koji nastaje pri trenju unutrašnjih delova butina. Nije

Milenu Tarajić (1911-2008) verovatno niko od Crepajaca ne pamti. Nije reč o poznatoj ličnosti, osobi koju su pratili mediji ili nekome ko se isticao svojim bogatstvom ili statusom u društvu. Reč je o dobročinstvu i

„Višnja, Višnja!”, prigušeno sam doviknuo preko naherene tarabe dok si u dvorištu hranila živinu. Podigla si glavu i bez reči, gestom upitala: „Šta hoćeš?” „Dođi u baštu.” Klimnula si glavom i odlazeći u kuću smaknula