Ajdidemo da se slikujemo. Mislila sam da nije ozbiljan al’ jeste. Di sad d’idem čak u varoš, da se presvlačim, nemogu ovako iz avlije pa međ’ svet. A i do voza daleko. Pa slikovali smo

Poljubac u usta. Bilo mi je šest-sedam godina kad sam doživeo to sasvim neobično iskustvo. Stigao sam sa roditeljima, sestrom i ujakom u goste kod tetke, mamine sestre, kad nam je teča dobrodošlicu poželeo poljupcem

Grmi, seva, pljušti i duva. Mi se stisnuli nuz pendžer pa gledimo dal’ će oluja da skrlja neko drvo, il’ će grom pre da strefi toranj od crkve il’ komin na opštinu. Oko pendžera malko

Noć se odužila. Kiša je neprekidno rominjala, otapajući poslednje pramenove zaostalog snega, stvarajući od zemlje masnu lepljivu smešu. Koračao sam kroz mrak po raskvašenoj oranici. Činilo mi se da tlo hoće da me usisa svojom

Odkad nenosimo žito natavan te lotre samo smetu. Nije što je špajz mali i što od nji nemožeš ni da se okreneš, nego svi ’oće nešto. Te bi da se opravi neka sobica, pa da se

„Kako smo se nadali, dobro smo se udali”. Tako je na moje pitanje o tome šta se desilo na sudu, odgovorio moj komšija. Neću da odajem njegovo ime. Eto, zvaću ga čika Sava. Dakle, čika

Kada god čujem reč SOLIDARNOST, u glavi mi je slika iz Poljske osamdesetih godina prošlog veka, kada je Leh Valensa podigao radničku klasu na noge i tako zadali veliki udarac tadašnjoj neprikosnovenoj komunističkoj vlasti. Crvene

A lepo je kaz’o prandeda da ne rušimo tu furunu. I šta sad? Sve moraš da kupiš. Drva i ugalj… a im’o sam punu avliju tuluzine, šapurina, šta god ’oćeš. U Banatu se živi od

Prošao sam biciklom danas kroz grad i predgrađa su stvarno bila sablasno pusta. Vrane i svrake su počele da čeprkaju po smeću jer su ulice prazne, nema više nikoga ko ih plaši. I šta ti