U desnom gornjem uglu na tabli pisalo je I/9 i datum 6. IX 1969. „Momci, vi ste čisto muško odeljenje i nadam se da ćemo dobro sarađivati. Ja sam vaš razredni starešina i zovem se

Zvezde su se kao razbacano biserje ogledale u mirnom priobalnom delu reke. Tamo, pri sredini gde je matica bila jača, gde je velika reka ispoljavala svu svoju snagu, odsjaj noćnog neba je poskakivao, javljao se

Papir trpi sve. Mašta može svašta. Te dve rečenice su mi se motale po glavi dok sam ulazio u mehanu na razvođu puteva. Na maloj uzvisini tek tolikoj da imaš dobar pogled na sve četiri

Rodio se dan. Tek što su utihnuli prvi petlovi. Rosa je bežala sa lišća i povijenih vlati trave pred treperavim zracima tek izašlog sunca. Na brežuljku koji kao da lebdi u jutarnjoj izmaglici nazirala se

Davno sam pročitao negde, ili čuo u nekoj TV emisiji, ne sećam se više, za surov običaj da Eskimi ostarele pripadnike zajednice, koji predstavljaju teret, čak i roditelje, ostavljaju u ledenoj pustoši da u samoći

„Misliš da je to izvodljivo?” „Teoretski, da. Mogućnosti postoje. Treba samo da rešimo nekoliko manjih tehničkih problema i jedan veliki, a mislim da ja znam način. Ekipa sa kojom radim ima viziju. Svi mladi, ambiciozni,

„Put je bio neizvestan i dug. Sa obronaka Himalaja, na leđima dvogrbih kamila, potom malih ali žilavih stepskih konja, srećno izbegavajući oštre handžare i krive sablje persijskih i anadolskih razbojničkih družina, preko Bosfora i balkanskih

Jutro je. Sunce, rumeno i bleštavo se pomolilo iz mora drveća. Mladić u mrkoj monaškoj odeždi, opasan upletenom kudeljnom uzicom, okrenuo se i sa stenovitog uzvišenja bacio pogled prema manastiru koji mu je takoreći bio