Petrović i Marković se nisu poznavali, ali pola sata ćaskanja pred vratima Penzionog fonda dok su čekali da ih portir pusti unutra, bilo je dovoljno da shvate da imaju tiliko toga zajedničkog da se čini

„Mama će da mi rodi brata”, u poverenju mi došapne moj drugar iz parkića, značajno me pogledavši. Zajedno smo provodili svaki trenutak kad je bilo sunca. On jurcajući za loptom, a ja sunčajući stare kosti.

Milika je bio sin jedinac iz jedne solidne paorske porodice, sasvim dobro situirane ili se bar tako mislilo. Kuća na glavnom sokaku, uređeno i opremljeno dvorište i dobar komad zemlje, obeležja su statusa i ekonomske

Napasao sam stado podno Radovića Stene, nekoliko kilometara dugačke kamenite vrleti u zabačenom delu planine. Nalik kamenom zidu, ispresecana pukotinama, udubljenjima, manjim i većim pećinama, izranjala je stena iz šume stremeći pedesetak metara u vis,