Nedelja, 15. oktobar 2017. godine Jedan posle ponoći. Isključujem se iz sistema i gasim komp. Zovem taksi. Firma plaća. Taksista pričljiv. Srećan što vozi do Pančeva. Umorna sam. Ne mogu da pričam više. Ujutru idemo

Nedelja, 15. oktobar 2017. godine Razmišljam kako verovatno 80 odsto mojih prijatelja danas muku muči sa mamurlukom i piju brufene i kafetine. Juče je bio koncert Repetitora u „Apolu” – idealna prilika za grljenje WC

Nedelja, 8. oktobar 2017. godine Kao i svaka nedelja, tako i ova. Počinje, nekako, uvek oko podneva. Mnogi moji sugrađani će reći kako ne vole nedelju i kako im je Pančevo nedeljom tmurno i tužno,

Nedelja, 8. oktobar 2017. godine Jutro je prošlo mirno. Malo duže spavanje, joga, tuš, pržena jaja. Popodne neprimetno proleće. Kasni nedeljni ručak, supa i rinflajš. Kreće nervoza. Sutra otvaram svoju prvu samostalnu izložbu fotografija. Preslišavam

Nedelja, 1. oktobar 2017. godine Kakav radostan dan, ptice pevaju aleluja… Da, konačno kontinuirani boravak sa one strane realnosti duži od pet sati! Nešto sam sanjao. Hmmm… Znam da je bilo fenomenalno, ali nema šanse

Nedelja, 1. oktobar 2017. godine Prvo oktobarsko jutro započinjem radno. Uz miris kafe, smeh i konjugaciju nemačkih glagola uplivavamo duboko u poslednje pripreme za ispit za sertifikat. Vlada poletna atmosfera zbog početka novog života u

Nedelja, 24. septembar 2017. godine Jutro je. Kod kuće sam. Komiran. Kako i da ne budem. Nisam spavao preko 48 sati; proputovao preko 2000 km od Tbilisija; tri vremenske zone; dan sa porodicom – veče

Subota, 23. septembar 2017. godine Nepoznato zvono budi me poput elektrošoka. Skačem iz kreveta, otvaram vrata i ugledam nasmejanu Kineskinju koja pokušava nešto da mi objasni, ali moja bunovna faca je verovatno zbunila i nju,

Nedelja, 17. septembar 2017. godine samo jedan (prekratak) dan odmora da se spava do kad god ostave sudovi za kasnije ceniš svaki trenutak dosada je odmor uživanje luksuz i nužda besplatno žuljevi na nogama imaju

Nedelja, 17. septembar 2017. godine Ulazimo u Pančevo. Beba Irina nas čeka, ispostaviće se, ljuta. Moja starija kćerka na zadnjem sedištu telefonira. „Stižemo za tri do pet minuta”, kaže dok se prestrojavam u levu traku,