Bez reči. Odlaziš. Ćutiš. Nema te, nestaješ. Poput magle. Vidim te, a u stvari ne postojiš. Privid. Trenutak. Vratiš se na kratko, kao Sunce u novembru. Prevrćeš po rečima. Ne biraš Postojiš još malo, dok

Moj pradeda silan junak beše Turska sablja glavu mu odseče Dedu su ubili Nemci u drugom ratu Sad u Bosni ubili su tatu Na Kosovu mrtav padoh i ja U životu je važna tradicija Zato

Mir nije samo odsustvo rata. Mir nije kada ljudi ne ubijaju jedni druge. Mira nema ni onda kada se o njemu govori. Mir je tek onda kada niko o njemu ni ne misli. Mir je

Pobuna se dogodila u proizvodnji tekstila Kada je jednog robota nadzornica udarila Mazivo se po betonu proli robot mrtav pade Svi ostali roboti prestaše da rade I sve stade Roboti izađoše na ulice Sunce obasja

nije slučajno to što između dva i četiri (ili tri i pet) čkiljiš kroz polumrak i nadaš se ponovnom snu a nije ni vrućina niti zapah aero-zagađenja samo neki alarm za prestanak vazdušne opasnosti za

otvori oči izađi iz te kartonske kutije u koju su te smestili i rekli ti da visiš naglavačke zaurlaj, zalaj na tu svoju nadrealnu sliku na situaciju primerenu jednom nasleđu zaostalu u smetlarniku sopstva ne,

sve je moguće u beznadežnim nemirima u krajoliku koji si nekoliko puta sanjao u otadžbinskom survajveru za koji su nas očajnički spremali kao za olimpijadu pa treba u nečemu biti bolji nebeski u redu u