Posebno lep dan čeka kišu svoju dragu izdaleka i radost i brigu i svoj kraj.

Reč u svojoj opštosti izgubila je obraćanje Reč u svojoj slici isto tako Kinetička aktuelizacija reči prenosi informaciju Komunikacija prvo uočava mehaniku Ne, ne gledaj u mene, gledaj u prostor Ne, ne gledaj u mene

odvedite ljude, ostavite mi samo more ovaj grad najlepši je kad spava turisti ostavljaju suncobrane na pola koplja njihova postelja nije morsko dno moj život večito je izranjanje u nemo i prazno kopno je daleko

Onaj isti čovjek je na ulici ispod tvog prozora. Svjetlo je slabo i ne vidiš mu lice. Znaš da je tamo i on zna da si tu. Cigarete dogorijevaju u vašim rukama. Telefon šuti i

Skromno poput saznanja da nikada neće biti tvoj ljubavnik morao se osloboditi svake misli o tebi Pokušao se vratiti spokoju koji je pronašao a sada mu izmiče i nezaustavljivo kroz prste klizi kao vazduh koji

gradovi su neosetljivi na čežnju a naše su ruke preslabe za ovu samoću ponekad pomislim da je dublja i od noći da će se preliti u jutarnju kafu koja će mene popiti lepo je imati

Sa tog putovanja nije ostalo mnogo. Poneka fotografija i jedno parče platna na kojem je pisalo ime zemlje. Svaki put kada se približi trenutak otkidanja sećanja na to vreme tkanina se odnekud pojavi i porekne

Osećanje za neostvarene. Za nerođene. Za bludne. Osećanje za tišinu i mrak. Osećanje za nedorečene. Za one na pogrešnom putu. Imamo li osećanje za? Neko pokušava da odgovori. Neko za koga nema pitanja. Neko o

nedostupan, neprisutan, nespoznatljiv prostor u kontaktu prostor između stvaranja i razaranja između misli i snova prostor naziran u halucinacijama mentalnim slikama, priviđenjima u nesvestici prostor sna i prostor straha prostor koji nas ne propušta dalje

dovoljno hrabar da prevaziđe ograničenja sopstvenog misaonog prostora da ustupi trunku kvintesencije svog razuma i pokuša da prebaci preko visokog zida očekivanja i to po cenu da bude označen etiketiran kao stvaralac (određenog ranga i