Onaj isti čovjek je na ulici ispod tvog prozora. Svjetlo je slabo i ne vidiš mu lice. Znaš da je tamo i on zna da si tu. Cigarete dogorijevaju u vašim rukama. Telefon šuti i

Skromno poput saznanja da nikada neće biti tvoj ljubavnik morao se osloboditi svake misli o tebi Pokušao se vratiti spokoju koji je pronašao a sada mu izmiče i nezaustavljivo kroz prste klizi kao vazduh koji

gradovi su neosetljivi na čežnju a naše su ruke preslabe za ovu samoću ponekad pomislim da je dublja i od noći da će se preliti u jutarnju kafu koja će mene popiti lepo je imati

Sa tog putovanja nije ostalo mnogo. Poneka fotografija i jedno parče platna na kojem je pisalo ime zemlje. Svaki put kada se približi trenutak otkidanja sećanja na to vreme tkanina se odnekud pojavi i porekne

Osećanje za neostvarene. Za nerođene. Za bludne. Osećanje za tišinu i mrak. Osećanje za nedorečene. Za one na pogrešnom putu. Imamo li osećanje za? Neko pokušava da odgovori. Neko za koga nema pitanja. Neko o

nedostupan, neprisutan, nespoznatljiv prostor u kontaktu prostor između stvaranja i razaranja između misli i snova prostor naziran u halucinacijama mentalnim slikama, priviđenjima u nesvestici prostor sna i prostor straha prostor koji nas ne propušta dalje

dovoljno hrabar da prevaziđe ograničenja sopstvenog misaonog prostora da ustupi trunku kvintesencije svog razuma i pokuša da prebaci preko visokog zida očekivanja i to po cenu da bude označen etiketiran kao stvaralac (određenog ranga i

nemoj u te vode ljubavi tu stvari tonu i pre no što ih uhvatiš za ruku nemoj u te vode ljubavi dobro znaš uzvodno je mrtva tačka nemoj u te vode ljubavi bolje je sama

Kako diše more dok sa kopna otkucava svet kako diše more dok tvoj grudni koš postaje moje ostrvo kako diše more naših sumnji da će na kraju plovidbe svetionik goreti kako postati mornar u zimovniku

Pred mojim nogama – sedi pas, razigrano mrda repom, sa ukočenom glavom uperenom ka meni, ja pak sa vratom izduženim ka zvezdama iznad mene. Blizu smo. On možda i naslućuje zašto nove zvezde ćute. Samo