moja samoća nosi crveni džemper i uvek sedi kraj prozora noću kada ne može da spava ona sumnja u beskonačnost jutrom ogrnuta tišinom hraneći ptice odlaže dan sa šoljom čaja u rukama pobegne u knjige

U autobus 37 prema Trgu ušao je, naizgled prostodušan sredovečni čovek nosio je torbe i nekakav naivni, glupi osmeh pun entuzijazma poput onog koji nose brucoši na svojim svežim, lepim licima kad pomisle da su

hodao sam brzim korakom kroz grad, i odjednom zastadoh na obali luke, načičkane jahtama i brodićima, kad opazih jednog pavijana dugačkog nosa kako se šepuri dok drži čašu vina, na palubi broda što se lagano

strepiš da tvoje pretakanje problemi sa unutrašnjim vremenskim zonama ne eskaliraju dok bleskaš neočekivano zaogrnut nežnošću uljuljkan šumom ta tvoja neprekidna putovanja od mene, do mene doći će ti glave jer nema izbavljenja od ove

sanjam ljude koji odlaze ovi što ostaju služe me mlakim čajevima u snu si mi s mora doneo poeziju hrapavim glasom propovedala sam je noćnim pticama na promuklim trgovima grlila te voštanim rukama u sebi

Večiti sam dečak. I dalje ljude u srednjim godinama u sebi nazivam odraslima. Kada prođem kraj igrališta, osećam se kažnjeno jer ne mogu samo da se igram. U gomili mi je teško da dišem jer

Gorko buđenje. Elementarna nepogoda – kažu. Koliko dugo ona traje? Da li je misao o kraju samo imaginacija? Verovati, ali ne činiti ništa. Groteska. Sve bi ovo mogao biti dobar komad dobrom reditelju. I nominacije

Žile mi nikada nisu bile samostalne Leptira nisam dotakao Žene su znale kao da me ne podnose Imao sam zrno sebe za Poslednju kapljicu srca. A onda ode i sve to U gnoj, nezadovoljstvo, i

te noći sve se obrušilo na ova dva plućna krila i slomljene čaše i neprospavane noći i gužve u kojima usamljenost nikada nije bila bistrija sećanja dobijaju boju mastila ali ovo nije film noir moj

Na božićnih -15 stepeni na ulici u centru posle zadimljene partije bilijara nije bilo ni mrtvog psa. Samo ja i taksi vozila koja kruziraju niz te okićene kolovoze. Neko ko voli poeziju zapitao bi se