Prepoznajem svoje telo tek spletom slučajnosti
koje dan zapliće u mojim čulima,
prepoznajem svoje telo tek slobodom
koja se rađa iz zagrljaja sunca u punome času:
nema jezika kojim bi se to moglo objasniti.
More govori jezikom nužnosti, moje telo jezikom slobode,
tražimo zajednička imena u ništavilu podneva i senkama večeri,
ono što je čoveku dato, njegova dva smisla –
trenutna sloboda i stalna nužnost.
Jovan Hristić: „Mezzogiorno, 10”
