Posadijo se lala u ladovinu nuz svoja dugačka kola. Iza njega plugovi, špartači, drljače i svašta k’o da je otojče snjive došlo. Malko dalje setio se on komšija i rođaka stradalih u onim velikim ratovima, a oni k’o da su tu, k’o da mu prave društvo dok sedi u parku i lagano ispija jutarnju kafu gledajući klince kako veselo jure loptu na igralištu nuz samu portu pravoslavne crkve. Još malko dalje, na drugom ćošku parka Jovan Popović, slikar ovdašnji, još od 1810. strpljivo stoji ispred svoje kuće gledajući Tamiš. Možda se tako rađala ideja kako da oslika oltar crepajačke crkve ili nešto drugo lepo što će svojim Banaćanima na ponos ostaviti da bi oni u žurbi zaboravili i zaturili pod tepih istorije. I kao u svakom banatskom selu dobre komšije se poštuju i u miru dugo žive zajedno pa tako i dve crkve koje se, sada već vekovima gledaju preko ulice. Gleda Lala iz svoje ladovine taj svet koji nekud bezglavo juri i žuri i misli se – kuda?
