Odrasla sam na Kotežu 2, u Ulici Stevana Šupljikca. Iz lokalnog autobusa broj 14 izlazila sam na stanici kod limenih garaža i Pilotske škole. Još kao tinejdžerka sam se motala oko ove zgrade, ne znajući kakvu neverovatnu priču krije.
Pre više od godinu dana sam sa drugaricom nakon dugo vremena otišla do Pilotske škole, da prošetamo njenog psa na obližnjoj livadi. Sa prozora je izvirila žena, mahnula sam joj i viknula „Dobar dan”. Fotografisala sam zgradu spolja i iznutra. Nemoguće je ne biti fasciniran njenom arhitekturom i glomaznošću. Malim detaljima. Terenom za boćanje pored zgrade. Šumicom koja je grli.
Pri povratku kući, probala sam da nađem informacije o njoj. Pilotska škola bila je deo Vazduhoplovne vojne akademije, formirane 1940. Ovde su se obučavali piloti nekadašnje Jugoslavije. Jedno vreme je služila kao magacin, a i kao privremeni dom za izbeglice. U jednom novinskom članku se takođe navodi da tu živi nekoliko porodica, već trideset godina.
Objavila sam fotografije i informacije na Instagramu, pitajući sugrađane da li misle da tu neko živi. Odgovori su bili u većini negativni, uz mišljenje da je u zgradi nemoguće živeti. Ali stigla mi je i direktna poruka od mladića koji je odrastao u njoj. Napisao mi je da je njegova majka još uvek tamo živi i da bi htela da stupi u kontakt sa mnom, da intervju ili ostvarimo saradnju.
Tako sam upoznala prvu stanarku Pilotske škole, Jovanku Putić. Najveseliju i najoptimističniju ženu, punu radoznalosti i života. Nakon nje energičnu i podjednako veselu, iskrenu Mirjanu Ignjatović. Divnu i dragu ženu, Milodarku Drobnjak i srdačnu, nasmejanu Rosu Jovičić. Dok smo sedele na kafi, bez zadrški, pričale su mi delove svojih života.
One ili/i njihovi muževi su bili radnici „Trgoprodukta”, firme koja je tada koristila zgradu. Tu su smešteni privremeno, devedesetih godina, pre trideset godina. Uselili su se u već staru zgradu, čiji su se delovi koristili kao magacini, a njima je dato da izaberu sebi stanove u skladu sa veličinom porodice.
Stanovi koje su birali su zapravo bile učionice. Na svakom spratu oko osam učionica i po jedan wc sa čučavcima i tuševima. Na kraju hodnika, sala. Prve godine kada su se uselili, dočekala su ih svetla koja ne rade. Vodu su imali samo u WC-u. Jovanka se ovde doselila sa detetom koje je išlo u vrtić i bebom u pelenama. Vodu je donosila u stan, grejala na šporetu, pa ih kupala, Rosa takođe. Plafoni visoki tri metra, grejanje na drva, šporete. Ko se kako snađe.
Privremeni smeštaj, trideset godina beskonačnog ulaganja u održavanje zgrade. Sprovođenje vode i struje do svakog stana, pregrađivanje učionica u sobe, pravljenja kupatila, konstrukcija i pražnjenja septičke jame, spuštanja plafona da bi se lakše ugrejalo, menjanje prozora koji prokišnjavaju i ne dihtuju, stvaranje sebi osnovnih uslova za normalan život. Plaćanje računa za struju, vodu, pa čak i porez na imovinu, iako nisu vlasnici tih stanova.
Od bombardovanja se obraćaju gradskim vlastima za pomoć, jer su već tada počeli njihovi problemi sa krovom zgrade. Sila od obližnjih eksplozija je pomerila ploče na krovu i bilo je potrebno reagovati. Javili su se na konkurs raspisan zbog štete od bombardovanja, nije bilo odgovora. Kroz godine, pisali su Socijalnom, da bi im dugoročno bilo rešeno stambeno pitanje. Podsećam – ovde su smešteni nužno i privremeno. Pisali su Gradskoj stambenoj agenciji u vezi rekonstrukcije krova. „Higijeni” zbog kontejnera koji su bili ispred zgrade, a onda nestali. „Urbanizmu” zbog bandere koju su imali ispred zgrade, koja je preko noći odnesena. „Zelenilu” zbog suvog drveća koje preti da se sruši na zgradu, trave i korova koji rastu oko zgrade. A onda za pomoć nakon što je drvo u toku oluje zapravo palo, kroz prozor Mirjanine sobe i tačno pored njene glave, pritom uništavajući i oluk. Elektrodistribuciji zbog uvođenja strujomera za svaki stan, umesto jednog na celu zgradu, zbog čega su računi bili ogromni, a sistem preopterećen.
Ni od koga odgovor a kamoli reakcija.
Od kada sam ih upoznala i uputila na besplatnu pravnu pomoć i ombudsmanku. Zaštitnica građana Pančeva im pomaže da pišu pisma, apele, sistemski traže pomoć i odgovore.
Od početka idu i na sastanke sa gradonačelnikom. Ne dobiju pomoć, pa nakon godinu dana opet besomučno pokušavaju da zakažu sastanak. Gradonačelnik Pančeva izjavio je za lokalne medije da „ove porodice žive u uslovima nedostojnim čoveka”, ali takođe i da „se moraju ispuniti određene pravne osnove, kako bi se znalo kome se šta može dodeliti”, navodeći da postoji još socijalno ugroženih ljudi kojima je potrebna pomoć.
Ovi ljudi su danas penzioneri. Krov prokišnjava direktno na njihove strujomere. Oni nemaju snage da zgradu sami održavaju u životu. Krucijalno je da budemo solidarni, svesni i učinimo šta možemo da ih podržimo, kroz pozivanje na odgovornost i lično delovanje.
