„Već smo se bili toliko privikli na vozove da smo vreme počeli da merimo redom vožnje, tim golemim budilnikom punim hirova. Noću, u polusnu, odjednom bismo začuli kristalni pijanisimo staklarije u vitrinama, zatim bi kuća počela da se trese, a voz bi iseckao našu sobu velikim svetlim kvadratima svojih prozora koji su se besomučno prestizali. To je još samo više pothranjivalo našu čežnju za daljinom, našu iluziju o bekstvu. Jer te godine provedene kraj železničkog nasipa, u vreme potpunog poraza mog oca, daljina je značila za nas ne samo daleki lirski sjaj nego još i kataraktičnu, vrlo utilitarnu misao o bekstvu, spas od straha i od gladi. A misao o bekstvu samo je još više povećavala našu vrtoglavicu: počeli smo da živimo u našoj sobi kao u kupeu voza.”
Danilo Kiš: „Bašta, pepeo” (1965)
