Mladi ljudi se često susreću sa problemom biti „uspešan student“. Bavljenje usput i ponekim sportom se svodi na rekreaciju, neobavezno okupljanje sa društvom jednom nedeljno najviše radi zabave. Zorana Barjaktarović predstavlja jedan od fenomena današnjeg društva, budući da je i uspešna studentkinja, i državna šampionka u atletici na 60 i 200 metara.
Po svojoj prirodi skromna, ne voli previše da govori o sebi „van terena“, ali je na molbu da kaže neke svoje osobine, rekla:
– Uporna sam, druželjubiva i uvek spremna za nove izazove.
Kako ti iz ugla mlade osobe deluju sva odricanja koja si imala zbog atletike?
– Kada sam bila mlađa, onda sam ta odricanja teže shvatala; svi izlaze, druže se, a ja moram ranije u krevet, zbog jutarnjeg treninga. Ali sada je to postao moj način života, niti više smatram da se nečega odričem, jer, sa druge strane, mnogo dobijam. Danas mladi treba da ustanove sopstvene prioritete i da shvate da ta „odricanja“ donose dobre stvari, a ne loše.
Deliš li mišljenje da su mladim ljudima organizacija i radne navike jedan od najvećih problema?
– Saglasna sam sa tim, ali mislim da roditelji puno utiču na to. Mene su moji učili od malena kako da se dobro organizujem i budem vredna, i sada nemam problema. Isto tako smatram i da mlade treba više usmeriti i podstaći da nešto rade.
Uspevaš li da uskladiš sve obaveze, budući da si državna šampionka u atletici, kao i brucoškinja na Fakultetu organizacionih nauka?
– Malo mi je bilo lakše kada sam bila u osnovnoj i srednjoj školi, jer sada treninzi i fakultet traže mnogo više napora i vremena. Svakako, mora da postoji neki prioritet, meni je to trenutno atletika, ali se trudim da fakultet ne ispašta toliko, stoga sam i uspela da položim nekoliko ispita iz prvog semestra.
Koliko popularnost može da utiče na sportistu dok još uvek nije dovoljno mentalno zreo, budući da si još od osnovne škole uvek bila popularnija od ostalih vršnjaka?
– Hvala ti na tome, ali, iskreno, ne mislim da sam bila i da sam trenutno popularna, iako se moje ime često pojavljuje u medijima. Moje mišljenje je da se ja nisam promenila, ali vrlo često može da se desi da se osoba pod uticajem slave i uspeha promeni, a još gore – uobrazi. Ja poznajem nekoliko takvih primera…
Mlada Pančevka je rođena pod sjajnom zvezdom i ima srce šampiona. U prilog tome, govori i činjenica da je na jednoj od svojih prvih trka u životu prilikom starta pala, a dok je ustala, protivnice su već bile na polovini staze, ali Zorana nije odustala, već se pridigla, nastavila da trči i na kraju se plasirala u finale tog takmičenja.
– Tako je, mislim da bi se svako dete u toj situaciji rasplakalo i odustalo od trke, ali ja sam nastavila, i već od tad dokazala sebi da, kad si uporan – dolaziš do svog cilja, ili cilja trke.
Razmišljala je i da prestane sa treniranjem atletike na kraju srednje škole zbog fakulteta…
– Jeste, razmišljala sam o tome. Delovalo mi je da ću atletiku morati da žrtvujem zbog obaveza na fakultetu, ali, ja sam svake godine postajala sve uspešnija u atletici, i ta ljubav mi nije dozvoljavala da napustim sport. Naravno da je bilo mnogo neuspeha i padova, psihološki teških momenata u mojoj glavi, međutim moji roditelji i trener su mi bili najveća podrška i nisu dopuštali da odustanem od atletike.
Iz njene sledeće rečenice se pogotovo može shvatiti koliko je mentalno jaka.
– Pre dve godine doživela sam tešku povredu prilikom priprema za Svetsko prvenstvo u Americi, i kroz sve to uspešno prošla, izborila se sa depresijama koje su me periodično zahvatale, i rešila da definitivno ne prestajem sa atletikom!
Šta smatraš svojim najvećim sportskim uspehom?
– Zasad, učestvovanje na Evropskom prvenstvu za starije juniore prošle godine.
A ovim pitanjem kao da sam joj zagolicao maštu – da li bi Pančevo moglo da ima učesnika u atletici na sledećim Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine?
– Ranije sam smatrala da su ljudi učesnici Olimpijskih igara neke natprirodne osobe, ali sada mislim da je to mnogo realnije, i idem korak po korak. Prvo ću se fokusirati na predstojeća takmičenja na kojima ću svakako pokušati da ostvarim olimpijske norme za 100 i 200 metara.
Spomenula je i poznanstvo sa Ivanom Španović, osvajačicom bronzane medalje u skoku u dalj na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru prošle godine.
– Ona je pre svega dobra osoba, dostupna, nikada se nije ponašala s visine. Veliku motivaciju mi daju i njene čestitke kada ostvarim neki uspeh!
Brza atletičarka u sklopu treninga mnogo vremena provodi i u teretani, te je osvojila i treće mesto na državnom prvenstvu u dizanju tegova. Ima preko 120 medalja u atletici, sa državnih prvenstava (zasad) čak 42. Međutim, kada bi ljudi došli na neke njene treninge, videli bi u koliko zaprepašćujućim uslovima državna šampionka i biser srpske atletike trenira. Nju to nervira i boli, ali kao da je odustala od borbe za boljim uslovima…
– Obećavaju nam iz gradske vlasti već nekoliko godina da će Atletski klub „Dinamo“ dobiti svoj stadion, ili makar stazu na kojoj bismo samo mi mogli redovno i neometano da treniramo. Pančevački atletičari i treneri u svakoj izjavi pokušavaju da podstaknu vodeće ljude u gradu da nam obezbede bolje uslove, ali zasad nema adekvatnih rešenja.
Ako gradskoj vlasti nisu dovoljni svi Zoranini sportski uspesi, da bi joj obezbedili makar normalne uslove za treniranje (a tek je na početku karijere), neka se ne čude onda što se sportisti kao što je ona, odlučuju sve češće da potraže bolja mesta za treniranje od svog grada…
Ne smemo da dozvolimo da „potrošimo“ ovakve osobe zbog gluposti! Jer, kada bi bilo više omladine kao što je Zorana Barjaktarović, sigurno bi celo društvo bilo bolje.
