Uzimajući u obzir apsurde koji nas okružuju i odsustvo demokratije u zemlji, kada govori o stanju u društvu, Vidojković ističe da je svaka opozicija aktuelnoj vlasti dobrodošla. Smatra da režim konstantno laže i potkrada građane, kao i da se sloboda danas može pronaći samo na internetu.
Nemoguće je ne osvrnuti se na 2. april 2017. godine. Da li su predsednički izbori održani tog dana, na kojima je premijer postao šef države, bili demokratski i regularni?
– Nisu bili ni demokratski, niti regularni. Gde god da čačneš u to veliko govno od izbora, naletećeš na neopisiv smrad, što je i logično. Sloboda medija, predstavljanje kandidata, zloupotreba budžetskih sredstava u svrhu reklamiranja Aleksandra Vučića, pritisak na građane da daju siguran glas SNS-u, pravljenje spiskova nepodobnih, ubacivanje zombija u biračke spiskove, razvoženje autobusima na biračka mesta, potkupljivanje, peglanje listića i još otprilike 475 sranja koje nam je vlast priredila, govore nam da je demokratija silovana, a mi opljačkani.
Gotovo odmah nakon Vučićeve pobede došlo je do organizovanja protesta „Protiv diktature”. Kakav cilj demonstranti postižu? Možemo li reći da se Srbija budi, kada imamo u vidu da ljudi, iako u manjem broju, i dalje šetaju ulicama?
– Protesti su prvi zrak slobode koji se pojavio u našim životima, otkako su ono što je od njih ostalo počeli da glođu Aleksandar Vučić i njegova banda. Staze kojima su prolazili demonstranti postale su oslobođena teritorija, diktator se na nekoliko dana povukao sa TV ekrana, podsetivši nas koliko je život lep kada njega nema u njemu. Nažalost, među omladinom koja je označena kao inicijator protesta, nema nikog ko bi iz prve ruke mogao da zna kako su izgledali protesti protiv Slobodana Miloševića. Ono u čemu se ovi protesti razlikuju od svih dosadašnjih jeste odsustvo policijske represije. Štaviše, bilo je i nadrealnih scena u kojima je trideset demonstranata blokiralo saobraćaj, a saobraćajci su im u tome pomagali. To je mudar potez diktatora, jer bi represija proteste samo ojačala, a odsustvo represije je dalo vremena nezvaničnim vođama protesta da se između sebe ideološki podele. No, protesti su pokazali Vučiću da za kratko vreme jako veliki broj ljudi može da se okupi na ulicama svih gradova Srbije, stoga bi mu bilo bolje da pripazi šta radi u budućnosti.
Marko Vidojković – Foto: Milena Arsenić
Šta misliš, ko će biti novi premijer?
– Neka marioneta Aleksandra Vučića, a zaista je nebitno koja. Ne postoje „proevropska” niti „proruska” struja u ovoj vlasti, postoji samo banditska struja, kojoj je cilj da ukrade što više, za što kraće vreme. Smene na mestu predsednika i premijera, da bi jedan lik opstao na političkom vrhu imali smo prilike da vidimo u nekoliko antidemokratija, poput Rusije i Crne Gore, pa ne treba da čudi što će i naša „banana-država” pribeći tom providnom triku.
Kada će Srpska napredna stranka, i na koji način, da padne s vlasti?
– Nadam se što pre i to na demokratski način, na izborima. Za takvu smenu neophodno je, pre svega, reformisati opoziciju, to jest, ponuditi kvalitetnu alternativu Srpskoj naprednoj stranci, što ide brzinom puža, a i kad se to bude dogodilo, bojim se da će ponovo morati da se prave ustupci SPS-u i delovima SNS-a koji će izdati Vučića, a koji su sve, samo ne demokratski. Beogradski izbori biće po mom mišljenju, prelomna tačka koja će Vučićev kartel povesti ka političkom groblju, a možda nekim čudom neki od njih završe i na robiji.
Da li postoji neka opcija u Srbiji čiji bi te dolazak na čelo države obradovao i zadovoljio kao građana?
– Smatram da bi reanimaciju našem društvu donelo uspostavljanje proevropske parlamentarne monarhije na čelu sa Karađorđevićima, a među aktuelnim političkim opcijama, čini se, nema puno onih koji dele tu viziju. No, to ne znači da ću u međuvremenu apsitinirati, glasač uvek treba da pronađe opciju koja je u datom trenutku najbliža njegovim željama. Gledajući iz ugla nekoga ko je bio „beli listić” od 2008. do 2012. godine, tvrdim da je, iza glasanja za SNS, neglasanje ili žvrljanje po listiću najgore što birač može da uradi svojoj zemlji. Ono što nam se 2012. godine desilo, jeste posledica naivnog verovanja da je demokratija u Srbiji toliko odmakla da bi jedan proaktivni glasački protest, kakvi su bili „beli listići”, doprineo njenom daljem razvoju. Izostanak svesti o našoj političkoj i životnoj realnosti doveo je do toga da danas na vlasti bude isti tim čudovišta kao i 1999. godine, samo fale Slobodan Milošević i Mira Marković. Doduše, za Miru Marković nisam siguran.
Ima li pravih, opozicionih partija u Narodnoj skupštini Republike Srbije? Radi li bilo koja od njih u interesu naroda?
– Kad bih sada počeo da serem o tome koliko je ko opozicionar i koliko se ko ogrešio o građane posle 5. oktobra, 2000. godine, upao bih u Vučićevu zamku u kojoj svi oni izgledaju isto, a samo je on malo odvratniji, jer je trenutno na vlasti. To nije tačno. Ova vlast je prva jasno nedemokratski profilisana vlast još od pada Slobodana Miloševića, i prema njoj se tako treba i postaviti. Svaka opozicija ovoj vlasti je dobrodošla.
I medijska scena je opustošena. Postoje li uopšte nezavisni mediji, i koji vid borbe protiv cenzure i tabloidizacije je najefektniji?
– Nezavisni mediji ne postoje više nigde na planeti, otkako je 2008. godine uništena globalna ekonomija. Najslobodniji svetski medij je „Vikiliks”, on je razobličio i ogolio način na koji države i korporacije upravljaju našim životima. A ovde, u šupku kontinenta, sloboda se može pronaći jedino na internetu. Međutim, tu treba biti obazriv, pošto nema jasne razlike između istine i neistine, nema nikakve kontrole nad širenjem lažnih vesti, stoga treba dodatno uključiti mozak kada filtriramo informacije koje pronalazimo na internetu. Danas, u eri javljanja uživo sa lica mesta, koje je omogućeno svakome ko ima mobilni telefon, svi mi postajemo novinari. Mi, građani, smo slobodni mediji.
Marko Vidojković – Foto: Milena Arsenić
S obzirom na to da nam vlast konstantno govori o povećanju plata, penzija, i o rastu životnog standarda, kako se tebi čini, kakva je zapravo realna slika svakodnevice građana?
– Vlast laže, jasno je da smo propali načisto, sa izuzetkom onih koji su bliski režimu. Oni nemilice trpaju u svoja dupeta novac koji prethodno na naš račun pozajmljuju od inostranih kreditora, da ne govorim o pranju i kontroli novca koji potiče od šverca svega i svačega. Oni, dakle, uživaju materijalno, a duhovno smo svi ispod dna.
Jesu li su pisci danas ugroženi, kakav je njihov položaj u društvu?
– Još ovaj roman da napišem i stupam u štrajk. Neću više da ih pišem, sve dok u tome ne budem uživao kao nekada. Mislim da sam sasvim dovoljno knjiga napisao do sad, a ova na kojoj trenutno radim biće pravi oproštaj od čitalaca, ako treba i na neograničen vremenski period. Eto, tako se ja danas osećam kao pisac.
Koliko će se taj roman razlikovati od prethodnih koje si napisao?
– Razlikovaće se prilično, to je sve što mogu da kažem, a da nehotice ne slažem.
