Devedesetih smo mislili, potajno se nadali, da će naš grad ponovo dobiti pravo pozorište jer su, pored već iskovanih amaterskih i profesionalnih glumaca koje smo zatekli u „Ateljeu” i onih koji su za nas bili mit a potekli su odatle, poput Glogovca, došle neke nove snage pune entuzijazma. Kao sedamnaestogodišnjakinja, Ana je osetila specifičnu atmosferu što je vladala u „Ateljeu” i pokretačku i zaraznu energiju reditelja Milenka Zablaćanskog, koji je sa predstavama „Kasparov orkestar” i „Ubačeni elementi” vratio ovom ansamblu stari sjaj i odveo ga u Edinburg na Festival. Taj uspeh je bitno uticao na njene dalje izbore. No pozorišni život u Pančevu poslednjih godina izgleda mnogo drugačije, a Ana ga ovako komentariše:
Ana Tanasković u ulozi Margarite u predstavi „Majstor i Margarita” u režiji Aleksandra Lukača
– To što se danas dešava nikako ne ide naruku mladim ljudima koji pokušavaju sebe da pronađu u umetničkoj sferi, pa čak i u glumi. Ima nekoliko punktova u Pančevu i oni zaista dobro rade. Mislim na Dramski klub Jasmine Večanski, sada samostalan, pa čak i na „Atelje mladih”, na koji je Grad potpuno zaboravio – oni se praktično pomoću štapa i kanapa snalaze i imaju kakvu-takvu produkciju. O Dramskom klubu Gimnazije sam nedavno pričala (pogledati ovde). Smatram da profesori, roditelji, pa i mladi treba da budu hrabriji i da se više aktiviraju. Srednjoškolske godine određuju čime će se oni baviti dalje u životu. Što se tiče priče o Pančevu kao stecištu umetnika iz svih oblasti, neverovatna mi je. Neverovatno mi je da ljudi sapliću mogućnost da se nešto obeleži malo dublje, da se pozorište nazove institucijom. Neverovatno mi je da je blizina Beograda tolika prepreka i da brojni umetnici samoinicijativno grade kulturni život ovog grada, uglavnom kratkotočnim projektima. Oni sami posle smišljaju kako da održe i razviju neke manifestacije kao što je PAFF, BUDI, silne koprodukcije koje se odvijaju u Pančevu – to je sve na jednom visokom i profesionalnom i umetničkom nivou. Žao mi je što su se ljudi raštrkali. Završili smo nekud van ovog grada, bacili smo sidra u nekim drugim vodama, a ovde smo uvek srcem i dušom, odazivamo se koliko god možemo.
Foto: Nenad Njagul
Ana je uspela, rasterećena činjenicom da je primljena na Filološki fakultet, na Katedri za anglistiku, da položi i taj famozni prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kako sama kaže, bila je štreber za primer, a onda je na trećoj godini glume usledilo veliko razočaranje. Sudar sa realnošću – kako se dobijaju uloge, ko te preporučuje, kakva je produkcija, kako se kao umetnik boriš za sebe. Iako nije bilo lako, ostala je dosledna svojoj viziji i svom pozivu.
– Mislim da je moje samopouzdanje bilo poprilično poljuljano onim što nam sistem određuje kao uspeh. Vaspitana sam u radničkom duhu, verujući da se trud, rad i zalaganje uvek isplate. Kada sam se susrela sa novim vremenom, shvatila sam koliko je surovo i koliko obeshrabruje činjenica da neki drugi aduti i argumenti pobeđuju. Šanse koje sam imala, a ne mogu reći da ih nije bilo, čini mi se da nisam iskoristila u potpunosti. Profesor Vladimir Jevtović govorio nam je da moramo da naučimo da ovaj posao, između ostalog, zahteva čekanje i strpljenje, da nisu sve šanse svima podjednako date, da naučimo da sreću tražimo u porodici, jer nam ona može pružiti neko utočište, neku bazu odakle se crpe snaga. Takvu podršku sam ja imala od mojih roditelja – prisećala se Ana Tanasković studentskih dana.
Bilo je preporuka, zanimljivih studentskih predstava, saradnje sa rediteljima kao što je Slobodan Unkovski, gostovanja u različitim teatrima, ali i snimanja filmova koji su obeležili jedno vreme – „Kad porastem, biću kengur”, „Čarlston za Ognjenku”, „Na lepom plavom Dunavu”… Međutim, kako Ana tvrdi, uloga Doroti iz predstave „Čarobnjak iz Oza” (Kulturni centar Pančeva) dala joj je krila, a posle nje je usledio i poziv iz Narodnog pozorišta iz Užica, gde je od 2009. do 2013. bila spoljni saradnik. Tu je mnogo šta naučila o radu u ansamblu i prostorima koje jedan glumac može sebi da otvori. Poredeći prve izlaske na scenu sa svim onim što je usledilo u njenoj karijeri, Ana je rekla:
– Moj osećaj se danas nije ništa promenio. To je neki virus koji ne jenjava, koji nailazi na razne prepreke, na razne destimulatore, ali ne jenjava. Sada imam određen stav prema onome što radim, što može da se podvede i kao obaveza ili odgovornost. Vrlo često se dešava da prihvatim i tekst, i okolnosti, i reditelja – sve što treba. Martin Kočovski je radio sa nama predstavu „Buđenje proleća” u Užicu. Ceo ansambl je bio zaražen njegovom idejom. Probali smo od deset ujutru do dva noću svakog bogovetnog dana. Sakatili smo se, povređivali… Neka zdrava svest ti govori: nemoj to da radiš sebi, nemoj da ideš toliko daleko, nemoj da veruješ nekome toliko. Ta predstava je nastala kao produkt jednog velikog žrtvovanja. Ne bih da pričam o kvalitetu i smislu svega toga, ali mi glumci vrlo često udaramo glavom kroz zid. Spremni smo da zarad nečije ideje idemo do samog kraja, da prevaziđemo neke sopstvene granice i da stanemo pred publiku.
„Buđenje proleća” – izazov kome nijedan član užičkog ansambla nije odoleo
Pančevačku glumicu put je dalje odveo u Zaječar, u Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović”, gde igra već četiri sezone. Pojam pozorišta je danas doveden u pitanje, tvrdi Ana, i reč je o surovoj borbi za opstanak ove umetnosti. Ona veruje da je uzbuđenje koje donosi njen poziv usko povezano sa odgovornošću – da ono što se govori i dešava na sceni treba da dopre do pojedinca, da bi se zapitao i evenutalno nešto promenio u svom životu.
– U Zaječaru je dečja scena možda najživotnija i trudimo se da mališane osvešćujemo, edukujemo, posebno one koji nam prvi put dođu u pozorište. Važno je da im se objasni šta je pozorište, šta je predstava, kakva je to vrsta igre, šta je uopšte scenografija, kostim… Nažalost, deca iz seoskih sredina se mnogo starija susreću sa teatrom. Osećam tu neku vrstu odgovornosti. Sećam se kad smo ovde u Kulturnom centru igrali „Čarobnjaka iz Oza” i „Alisu u Zemlji čuda”. Bane Radovanović je dovodio decu iz raznih škola, iz raznih sredina, i često smo razgovarali sa njima iza scene. Nije reč o demistifikaciji pozorišta, niti o tome da će dete biti razočarano. Naprotiv, dobiće ideju da se u pozorištu nešto pravi, da je to iluzija koja je zdrava – objasnila je naša umetnica.
Ana i njen suprug Miloš Tanasković trenutno postavljaju duodramu „Iz početka”, po motivima oskarovca Stiva Tešića. Kulturni centar Pančeva je mladim glumcima ustupio prostor za rad, a sam projekat biće višestruki izazov za njih. Nije lako uhvatiti se ukoštac sa delom takvog pisca, nemaju reditelja, što bi se moglo okarakterisati kao veliki zalogaj, a ono što je Ani veoma važno – komad će gledati Pančevci, koje ova glumica doživljava kao svoje najveće kritičare, jer biće u prilici da sagledaju dokle je stigla u svojim umetničkim dometima. Predstava će biti gotova krajem septembra, a zajedno sa ovim glumačkim parom zapitaćemo se kakvi su danas odnosi među polovima, kako se borimo sa svim onim što nam je u životu nametnuto i da li biramo pravi put za sebe, poštujući sopstvene želje.
