Otorinorokenrolog iz Pančestera

Tehničar je gurnuo regler, lampica se zacrvenela, a muškarac srednjih godina, od šešira na glavi do čizama sa visokom potpeticom na nogama, odeven u džins, usne je gotovo prislonio uz mikrofon i rekao:

– Brrr, je l’ vam hladno? Ako jeste, odvrnite radijatore i spremite se jer ćemo večeras da zapalimo sve našom muzikom!

Počinjala je 960, i slovima devetstotinašezdeseta emisija „All you need is rock&roll“ koju već 19 godina uređuje i vodi Branislav Đeković Đeka. Ovaj otorinorokenrolog, kako ga prijatelji nazivaju, uspeo je da od sopstvenog imena stvori prepoznatljiv brend i napravi emisiju koja se danas sluša širom sveta. Osim toga, svojim najvećim uspehom smatra i to što je porodičan čovek. Srećno je oženjen već 33 godine i otac dve ćerke kojima se ponosi. Jedna radi doktorat na Fakultetu dramskih umetnosti, a druga je završila Fakultet likovnih umetnosti.

Počinjemo intervju, oslovljavam ga „Gospodine Ðekoviću“, da bih dobio odgovor: „Nisam ti ja nikakav gospodin, nego roker!“

• Kako biste opisali sebe u nekoliko prideva ili sintagmi?

– Lepe žene, žestok rokenrol, dobro pivo!

Ovim pitanjem kao da sam ga zatekao, te kreće strastveno da objašnjava:

– Rokenrol je za mene odbrambeni sistem od ludila. Životna filozofija. Neko ima čamac, vikendicu, neko ima lovu, švalerku; ja imam emisiju i moto-bajk skupove.

Komunikativan, druželjubiv, i baš zbog toga što nije asocijalan, otpušten je iz vojske:
– Služio sam vojsku samo mesec i po dana, pa, iako sam hteo da odslužim vojsku,, nisam mogao da zamislim sebe da se nekome pokoravam.

I tu kreće priča o Đekinom iskustvu „preko bare“.

– Znaš, ja sam do vojske obišao pola sveta i nisam mogao da dozvolim da me neki trećerazredni vodnici šetaju. Svoju dvadeset i treću godinu proveo sam u Americi i ta zemlja je na mene ostavila toliko jak utisak, da sam ćerke nazvao po dvema državama, Virdžiniji i Džordžiji.

Zanimljiv mu je životni put budući da je rođen 1954. godine u Beranama.

– Da, da, a od ’64. godine živim u Pančevu. Završio sam gimnaziju. Imam i završene dve godine Pravnog fakulteta i odslušanu treću sa dva položena ispita.

I tu kreće priča o onome o čemu bi mogao danonoćno da govori…

– Batalio sam fakultet i onda ušao profesionalno u rokenrol.

• Kada se javila želja za bavljenjem rokenrolom?

– Još u gimnaziji sam upoznao društvo koje je počinjalo da svira. Ja sam probao da sviram, i to nije bilo baš onako kako sam ja hteo, a budući da su svi znali da sam sakupljao ploče, počeo sam da puštam muziku po rođendanima, proslavama, žurkama… i tako sam ušao u takav život i zavoleo ga.

Napominje nešto što mu mnogo znači.

– Znaš, ja sam od otvaranja radio u Domu omladine. Na osnivačkom plakatu se nalazi i moja fotografija i na to sam izuzetno ponosan. To priznanje mi je više značilo nego sav prolazni novac koji sam zaradio tokom 35 godina rada tamo.

„Doktor za rokenrol“, pored toga što je bajker, vozi i bicikl.

– Biciklista sam. Naročito sam srećan što sam u avgustu prošle godine učestvovao u akciji volonterskog centra „Ne bacaj, nego recikliraj“, kada sam bio glavni promoter te trke. Svoje ćerke, dok su bile manje, nikada nisam gurao u kolicima, nego uzmem korpu, stavim ih na bicikl i vozim po Pančevu.

Vraćam ga na rokenrol pitanjem ima li omiljenu muzičku grupu ili su mu sve podjednako drage.

– Volim „Deep purple“. Zahvaljujući ovom poslu i putovanjima, sarađivao sam sa preko 30 rok grupa i zavoleo ih. Na ovim prostorima nema benda s kojim nisam radio!

• Koliko mislite da je ova muzika popularna u Pančevu i jeste li Vi uspeli da je približite ovdašnjim ljudima?

– Pa, ja se trudim, ne da popularizujem, nego da održim taj duh koliko mogu i da učinim da ne nestane.

• Koliko je teško mladim muzičarima da se probiju na scenu, budući da ste izjavili da imate neku vrstu misije da promovišete početnike i da im pomognete?

– Jako je teško, mnogo teže nego ranije. Zatvoren je medijski prostor za njih. Mada, u našem gradu nisu baš toliko zapostavljeni. I baš me briga koje je ko nacionalnosti, važno mi je samo stvara muziku koja vredi.

Pronašao sam informaciju da tokom ovog devetnaestogodišnjeg rada na radiju, nije primio ni platu, ni honorar, već radi volonterski. Zbog čega je to tako?

– To je tačno. Pa, zato što ovo ne može da se plati novcem. I, pravo da ti kažem, ni ja nikad nisam tražio pare.

Zbog čega Pančevo naziva Pančesterom?

– Meni je to atraktivnije u ovoj bajkersko-rokerskoj priči, želeo sam da imam nešto prepoznatljivo. Ja i sad govorim „delta Rio Tamiša“, zelena tamiška laguna, kako bi svi znali ko stoji iza tih termina.

Ima li neki hobi, a da nije vezan za rokenrol?

– Volim da čitam istorijske knjige, pročitao sam sva dela Slobodana Jovanovića i Fjodora Dostojevskog.

Bliži se „milenijumskoj“ emisiji. Malo ljudi, ne samo u Srbiji, nego i svetu, opstane toliko dugo u javnom životu. Na skali od 1 do 10, koliko je zadovoljan urađenim u emisijama? Nisam ni završio pitanje, a dr Đeka je kao iz topa odgovorio:

– Ma, 11!

Za kraj, pitam ga – kako se trenutno oseća i ima li poruku za naše čitaoce?

– Znaš kako, moje telo ima 63 godine, ali ja se duhovno osećam da imam između 23 i 63. Samo se Florijan (misli na spomenik u centru Pančeva) i Đeka nisu promenili u poslednjih sto godina. Nema veze koliko njih me sluša, ako sam samo jednog čoveka učinio zadovoljnim tokom programa, onda je moja emisija uspela.

Nakon ove nadahnute rečenice sam pošao kući, a gospodin, odnosno roker Đeković, ugostio je „čoveka iz Alabame“, bajkera i rokera Dragana Babića.

Napuštam studio, a dr Ðeka nastavlja da krči svoj put ka hiljaditoj emisiji opušteno, veselo i motivisano, kao i dosad.