Kafić „Zvuci srca” je više od običnog prostora za uživanje u piću – to je mesto gde se otvaraju vrata inkluziji. Osoblje čine osobe sa smetnjama u razvoju, odnosno ljudi čiji glas možda ne čujemo na način na koji smo navikli, ali njihov doprinos i energija odzvanjaju glasnije od reči. Oni kroz ovaj posao dobijaju priliku da budu ravnopravni članovi društva, dok svojim radom i trudom ulepšavaju živote svih koji kroče u ovaj prostor. Svaka šoljica kafe, svaki osmeh, svaki gest nosi sa sobom priču o upornosti, ljubavi i težnji ka tome da se svet promeni na bolje, korak po korak, kafa po kafa.
Enterijer je uređen tako da odiše čistoćom, a svaki detalj je na svom mestu. U sklopu kafića, nalazi se radni centar u kome se proizvode stvari poput majica, šolja, cegera sa njihovim printovima. Radni centar u Pančevu može sa ponosom da se pohvali i domaćim kolačićima od crne i bele čokolade a za one koji više vole voćne varijante u ponudi su kolačići sa voćem. Koncept kafića je osmišljen tako da je karta pića bez cenovnika, a gosti u kutiju pored šanka mogu da ostave koliko novca hoće.
Verica: Zaposleni su precizni, posvećeni i dosledni
Zaslužna za otvaranje kafića u Pančevu je Verica Sretenović, inače mama jednog zaposlenog.
PANČEVO SI TI: S kojim ciljem je otvoren kafić i radni centar „Zvuci srca”?
VERICA SRETENOVIĆ: Cilj je da osobe sa smetnjama u razvoju imaju kontakt sa redovnom populacijom, dakle to je jedini motiv. Osnovali smo i radni centar kako bismo mogli da se finansiramo, jer samo od kafića teško da to možemo da izvedemo. Dakle kafić je tu da bi oni bili u kontaktu sa svom populacijom, decom, mladima i sa boljima i sa lošijima od sebe, da imaju iskustvo, da budu u jednoj životnoj vatri, najjednostavnije rečeno.
PST: Ko je i kako došao na ideju da se „Zvuci srca” otvore u Pančevu?
SRETENOVIĆ: Ideja je bila moja, i već smo imali jedan pokušaj kada sam želela da se „Zvuci srca” pridruže Udruženju za MNRO, i da neko od stručnjaka vodi to, ali tu je nešto stalo. „Zvuci srca” je jedna prava inkluzivna priča, i meni je jako bitno da sve to bude kako treba. Ali prošle godine su me kontaktirali iz udruženja „Dečije Srce” i pitali da li sam i dalje zainteresovana za saradnju. Ja sam se oduševila, prihvatila ponudu i eto tako je naša priča i počela. Mi smo prvo registrovali udruženje na moju kućnu adresu, onda smo tražili prostor od Grada, dobili smo sredstva od Komercijalne banke i eto, sve nam se na kraju lepo uklopilo i došli smo do cilja.
PST: Kako ste odabrali tim ljudi sa kojima ćete raditi i ko će biti zaposleni?
SRETENOVIĆ: Pozvala sam mlade koje poznajem iz Udruženja za MNRO i iz Udruženja „Na Pola Puta” i to je ono čime sam se ja vodila. Ali to ne znači da neki mladi ljudi koji nikad nisu radili ne mogu da nam se pridruže.
PST: Na koji način rad u kafiću i radnom centru doprinosi njihovom ekonomskom osnaživanju i nezavisnosti?
SRETENOVIĆ: Kafić će da doprinosi tako što ćemo imati zaposlene jer idemo na to da dvoje-troje budu stalno zaposleni i to će moći zaposleni sa prvom i drugom kategorijom, pa da i njima ide staž. A zaposleni sa trećom kategorijom će biti ovde na radnoj terapiji.
PST: Kako je izgledao proces pripreme i obuke?
SRETENOVIĆ: Sami smo se obučavali, dolazio je Nemanja Jović, mladi momak koji radi u „Zvucima srca” u Beogradu koji je tamo šanker, barmen i kuvar i pokazao nam je kako i na koji način oni tamo rade i mi smo pratili njega. Oni su se stvarno jako dobro uklopili i svi su bili iznad mojih očekivanja, mnogo bolji nego što sam zamišljala.
PST: Kad ste pomenuli finansije, da li to znači da ne dobijate nikakva „spoljna” novčana sredstva?
SRETENOVIĆ: Pisaćemo projekte, tražićemo donacije na sve moguće načine, ali hoćemo i sami da se finansiramo koliko god je to moguće, dakle nećemo samo da idemo i da tražimo novac jer iako bi nam neko čak i pomogao, želimo da imamo nešto da ponudimo. Dakle hoćemo da krenemo sa tom varijatntom gde god budemo išli da tražimo neku donaciju, ponećemo naše kolačiće u ponudi. Znači da osete ljudi da nešto radimo, da nismo paraziti, uslovno rečeno, nego ćemo mi sa tim novcem koji nam sponzori budu davali nešto da napravimo i da zavrtimo krug da jednog dana možda dođemo do tog nivoa da nam više donacije nisu neophodne, nego da možemo sami sebe da finansiramo.
PST: Šta je sve u ponudi osim kafe i kolačića?
SRETENOVIĆ: Cela zamisao kafića „Zvuci srca” jeste da svaki radni centar ima svoj proizvod. Na primer Beograd pravi ove šolje, cegere i ostalo, u Subotici pakuju šećer i med koji mi koristimo po kafićima, a mi smo se opredelili da pravimo ove kolačiće i trebalo bi da dobijemo mašinu za vez, znači da pravimo motive i po pojedinačnoj želji, ali i za kafiće, restorane, hotele jednog dana… Ali je zamisao da sve što se proizvodi u Pančevu bude u svim kafićima „Zvuci srca” isto kao što mi kod nas imamo proizvode iz ostalih kafića tako da otvaramo tržište jedni drugima.
PST: Kakve su reakcije gostiju i kakav je odaziv ljudi generalno?
SRETENOVIĆ: U ovih par nedelja koliko radimo kafić je posetilo mnogo različitih ljudi, i to ne samo poznanici i prijatelji koji su došli da nas podrže, nego su to ljudi iz okruženja, porodice, učenici, aktivisti…
PST: Da li imate podršku od Grada, lokalnih zajednica, nevladinih organizacija…?
SRETENOVIĆ: Dobili smo od Grada ovaj prostor po jako povoljnoj ceni, uz minimalnu nadoknadu, a uživamo i podršku humanitarne organizacije „Dečije Srce” u sklopu koje su i otvoreni kafići „Zvuci srca”.
PST: Da li imate neke planove za neke dodatne projekte i saradnje?
SRETENOVIĆ: Javljaju nam se ljudi, mi smo zaista otvoreni za svaki vid saradnje, možete da dođete kod nas da organizujete svoju proslavu, druženje samo je potrebno da nam najavite na vreme. Mi ne naplaćujemo sat i dajemo vam piće bez određivanja cene, dakle vi sami odredite šta mislite koliko ta naša usluga košta. I evo već su nam se pojavile ženice koje pletu da imaju svoj termin. Otvoreni smo i za sve vrste radionica, evo sad smo imali poziv za radionicu povodom mentalnog zdravlja. Dakle, radimo sve što možemo i svi su dobrodošli.
PST: Kako vidite budućnost zapošljavanja osoba sa smetnjama u razvoju?
SRETENOVIĆ: Oni bi sav posao mogli odlično da obavljaju, u početku uz neku asistenciju ali posle potpuno samostalno i ravnopravno sa ostalim zaposlenima. Posebno mi se dopada što toliko precizni i posvećeni, što teže usavršavanju i to je ono što mene oduševljava, ta njihova preciznost i doslednost.
PST: Da li mislite da ovaj kafić može da motiviše ostale preduzetnike sa zaposle nekog sa smetnjama u razvoju i šta biste im poručili?
SRETENOVIĆ: Naravno da može i ja pozivam sve poslodavce koji imaju mogućnosti da zaposle nekog sa smetnjama u razvoju da to i urade i svako ko se dvoumi neka dođe kod nas da popije kafu i neka vidi kako oni rade.
Uroš: Snašli su se bolje nego što sam očekivao
Iako mogu celokupan posao da obavljaju samostalno, angažovani u centru imaju supervizora koji im pruža podršku, ali i dodatan osećaj sigurnosti. To je Uroš Predić, koji dugi niz godina volontira u Udruženju MNRO Pančevo pa samim tim zaposlene i poznaje.
PST: Kako ste se ti i zaposleni snašli na novim radnim pozicijama? Šta je tačno tvoj posao ovde?
UROŠ PREDIĆ: Posao mi je da im pomognem da se što bolje snađu samostalno.
PST: S obzirom na to da provodiš mnogo vremena sa njima, kako su se po tvom mišljenju snašli?
PREDIĆ: Jako dobro su se snašli, mnogo više nego što sam očekivao, ali još uvek se trudimo da to bude najbolje moguće.
PST: Da li ste se susretali sa nekim izazovima na početku i kako ste ih pevazišli?
PREDIĆ: Jedan od izazova je bio učenje korišćenja aparata za kafu, koji nismo skroz savladali, ali smo daleko bolji nego na početku!
PST: Kako su tekle pripreme i obuka?
PREDIĆ: Pripreme su trajale dva meseca pre otvaranja, tokom kojih smo u suštini vežbali kao da su gosti već u kafiću, bila je to neka vrsta simulacije bez „rpavih” gostiju.
PST: Da li misliš da bi se jednako dobro snašli i u nekom ugostiteljskom objektu sa ostalim zaposlenima?
PREDIĆ: Snašli bi se jer su svi napredovali, ali neki su se malo više snašli za jedan deo posla, dok su se drugi bolje snašli za drugi, i tako napravili dobar balans.
David: Stalo mi je do onog što radim
Zaposleni svakodnevno unose energiju i ljubav u svaki kutak kafića, zahvaljujući njima je ovo mesto tako posebno. Razgovar nastavljamo sa nekima od njih.
PST: Kako ti se sviđa da radiš ovde i kako si se snašao na svom radnom mestu?
DAVID OBERKNEZ: Pre svega, dobar dan tebi i čitaocima. Meni kao meni je u kafiću lepo, mi pravimo razne kafe, primamo razne porudžbine, uslužujemo goste, radimo u šanku timski, kad treba nešto ovde u radnom centru pomognemo i mnogo je zabavno.
PST: Kakve su kolege, kako se slažete?
OBERKNEZ: Kolege su super, mi kao kolektiv smo dobri, dogovaramo se oko smena, radimo sve u dogovoru sa Vericom Sretenović. Ona nam pruža veliku podršku i ja sam joj punog srca zahvalan što je videla u nama potencijal, što je videla u nama da smo vredni, da radimo, da se trudimo i što komuniciramo lepo sa ljudima.
PST: Kako je izgledala obuka iz tvog ugla?
OBERKNEZ: Pa vidite ovako, naša obuka je trajala jedno određeno vreme dok to nismo naučili. Tu smo vežbali usluživanje, posluživanje, odnošenje stvari za pranje, šoljica, kako raditi za šankom, kako se ponašati i ophoditi prema drugim zaposlenima, gostima i našim nadređenima.
PST: Šta ti je najzanimljivije da radiš ovde?
OBERKNEZ: Meni je najzanimljivije pravljenje nes kafe, kafe late, kapućina i ostalih mnogobrojnih stvari, ali ja najviše volim da spremam mohito koktel bez alkohola.
PST: Da li da ti je nešto teško da napraviš ili da ti je trebalo više vremena da naučiš?
OBERKNEZ: Ništa nije teško kad se nauči, samo treba vremena, truda, strpljenja i s ljubavlju raditi ono što može da se nauči i ja predlažem svakome ko ima volju, ko ima želju, da nam se pridruži jer ovo je kroz život nešto lepo, ovde može nešto da se nauči, ovde se naše fine kolege upoznaju. Kroz rad se čovek navikne.
PST: Šta je tvoj cilj kao zaposlenog?
OBERKNEZ: Želim da dolazim ovde i provodem ta tri-četiri sata, koliko nam radno vreme traje i da uslužujemo mušterije, da se trudimo i da pomognemo jedni drugima i sve u dogovoru sa našom Vericom. Želim da svakog gosta uslužim s ljubavlju, da im pokažem ljubav, da mi je stalo do onoga što radim. I da im pokažem sve proizvode koje pravimo i koje imamo.
PST: Šta bi poručio čitaocima?
OBERKNEZ: Da dobro pročitaju ceo članak, da nam se pridruže odnosno da dođu na kafu kod nas u Ulicu Žarka Zrenjanina broj 4.
Marko: Kolege su super, pomažemo jedni drugima
Posle Davida, na nekoliko pitanja je odgovorio Miloš Špica.
PST: Kako ti se sviđa rad u kafiću i šta je to što Ti radiš?
MARKO ŠPICA: Meni se sviđa da radim u kafiću i mi radimo svašta nešto, poslužujemo goste, pravimo kolače, pravimo kafe… Srećan sam što mogu tu da radim i Verici sam zahvalan što me je odabrala da radim ovde.
PST: Kakve su kolege i kako se slažete?
ŠPICA: Kolege su super, i lepo se slažemo, pomažemo jedni drugima, lepo smo se svi uklopili i dogovaramo se sve. I kad smo bili u poseti kafiću sa udruženjem MNRO čiji sam član, kolege Marko i Joca su nam lepo spremili piće.
PST: Kako je izgledala I šta si naučio tokom trajanja obuka?
ŠPICA: Naučio sam kako da poslužujemo goste, kako da se ponašam prema njima, da pravim koktele, da kuvam kafe… Neke vrste kafa sam znao da kuvam i ranije, a neke sam sada naučio. Najviše volim da pravim mohito koktel bez alkohola, tursku kafu i topli i hladni nes i toplu čokoladu. Učili smo da ne budemo namršteni, da svakog gosta lepo uslužimo, šta da pitamo…
PST: Kakav je osećaj biti zaposlen?
ŠPICA: Prelep, sviđa mi se! I sviđa mi se to što ću i ja dobiti platu. I super je što radimo četiri sata jer onda stižem sve i svugde stignem. I gosti su super i ljubazni i kad me pitaju gde se ostavlja novac ja im lepo objasnim i zahvalim im.
PST: Šta bi poručio čitaocima?
ŠPICA: Da svi dođu u kafić „Zvuci srca” i da popiju kafu i da vide šta sve imamo ovde.
Kristijan: Ništa mi nije teško
I na kraju smo pričali sa Kristijanom Kovačevićem koji je takođe sa velikim osmehom ispričao svoje utiske.
PST: Kako ti se sviđa ovaj posao i šta su tvoja zaduženja?
KRISTIJAN KOVAČEVIĆ: Ja uglavnom radim u šanku, perem sudove, spremam kafe i ostala pića, primam porudžbine od mojih kolega, pomažem da pospremimo sve na kraju smene… I super mi je ovaj posao, baš mi se sviđa.
PST: Kakve su kolege, kako se slažete i kako ste se uklopili?
KOVAČEVIĆ: Mnogo su mi dobre sve kolege i koleginice. Pomažemo jedni drugima sve što treba i kad god treba, dogovaramo se oko podele posla i oko smena. Svi se jako lepo slažemo i dobro smo se svi uklopili i ovde i jedni sa drugima. Dobri smo svi.
PST: Koje piće najviše voliš da spremaš?
KOVAČEVIĆ: Od početka do sada, najviše volim da spremam nes, i sa toplim i sa hladnim mlekom. I to mi je najlepši deo posla. I isto mnogo volim da pravim kolače i voleo bih da nastavim da radim ovde. Ništa mi nije teško, sve volim da radim i sve mogu da radim.
PST: Opiši mi jedan svoj radni dan.
KOVAČEVIĆ: Kad dođem prvo pogledam da li ima sudova za pranje, pa ako ih ima, onda ih operem. Osim toga pitam da li treba nešto da se pomogne, neko piće da se napravi, da se pomogne našoj Verici oko nečega, da li kolegama treba neka pomoć…
PST: Šta bi poručio našim čitaocima?
KOVAČEVIĆ: Poručio bi him da dođu da nas posete i da popiju ovde kafu ili neko drugo piće koje vole i da vide kako naš kafić izgleda.
* * *
Dakle, zahvaljujući viziji inicijatorke i nesebičnom trudu zaposlenih, ovaj kafić je postao sinonim za solidarnost i inkluziju. Želimo im da zvuci njihovih srca odjekuju dugo i daleko.
