Kada čitate biografiju Marije Prite, imate osećaj kao da čitate životopis emancipovane žene dvadeset i prvog veka. Marija Prita rođena je 16. aprila 1866. godine u Seleušu, ali je snagom svoje volje i uz podršku porodice nadrasla sredinu iz koje je potekla i postala prva Srpskinja lekarka u Ugarskoj, druga u srpskom narodu. Uz to, ostvarila se i u ulozi supruge i majke, a vodila je i privatnu ordinaciju u Beogradu i čitav život se borila protiv nadrilekarstva.
– Marija Prita je i u evropskim okvirima tog doba bila žena ispred svog vremena. Ona je odmalena želela da bude lekarka i roditelji su je u tome podržavali, a posebno je velika zasluga njene majke Mileve koja se, u okolnostima postojanja Banatske vojne granice, zalagala za osnivanje viših devojačkih škola. Radi boljeg razumevanja, ženska deca su se tada školovala samo do četvrtog razreda osnovne škole. Mileva Prita se izborila za pravo devojčica da nastave školovanje posle prvog ciklusa osnovnog obrazovanja – kaže istoričarka Ivana Spasović.
Nakon završene osnovne škole sa odličnim uspehom, Marija je završila i Višu devojačku školu u Pančevu, ali to nije bilo dovoljno da upiše studije medicine jer nije imala položenu maturu.
– Da biste položili maturu u to vreme, morali ste da položite i latinski koji se tada izučavao samo u gimnaziji. Mariju nisu htele da prime gimnazije u Pančevu, Novom Sadu i Sremskim Karlovcima, ali zato ona u Cirihu jeste. Tamo je maturirala, a potom i upisala studije medicine – otkriva naša sagovornica koja je život doktorke Prite izučavala u doktorskom radu, kasnije pretočenom u knjigu pod nazivom „Zlata vredne” i objavljenom 2014. godine.
Neposredno pre odlaska u Švajcarsku, Mariji je umro otac Đorđe koji je za života uspeo da razvije posao preko poljoprivrednog gazdinstva do trgovačke radnje u Pančevu. Ipak, to ovu hrabru, mladu ženu nije omelo da završi studije u Cirihu 1893. godine i postane jedna od prvih lekarki u Evropi. Iste godine se verila i sa Nikolom Vučetićem, opštinskim lekarom u Šapcu.
– Kao što je Marijina priča vanvremenska, takva je bila i njena ljubav sa Nikolom. Oni su sve vreme zajedničkog života nosili broševe sa likom onog drugog, a doktor Vučetić se bavio i pisanjem poezije. Zanimljiv je i podatak da su se venčali u pančevačkoj Uspenskoj crkvi – priča dr Spasović.
Sada doktorka Prita Vučetić počinje da radi u bolnici u Šapcu, a u tom istom mestu se brzo proširila vest o posvećenoj i stručnoj lekarki. Žene se osećaju slobodnije kada ih pregleda doktorka Prita, pa se kao logičan sledeći korak nametnulo jednogodišnje usavršavanje na ginekološkoj klinici u Beču. Marija je tamo rodila svoju prvu ćerku, Jelicu, a pet godina kasnije, u Beogradu, na svet je donela i drugu ćerku Dušicu.
Bračni par Vučetić se 1896. godine preselio u Beograd gde su otvorili privatnu ordinaciju. Kada su počeli balkanski ratovi, Nikola je otišao na front, a Marija ga je zamenjivala na mestu opštinskog lekara. Na početku Prvog svetskog rata, Marija je zajedno sa suprugom radila u bolnici u Kragujevcu, da bi se ubrzo pridružila kolegama u rezervnoj vojnoj bolnici u Nišu u kojoj je buktala epidemija tifusa.
Usledilo je i povlačenje srpske vojske preko Albanije, a u celoj toj operaciji je Marija Prita aktivno učestvovala. Pred kraj Prvog svetskog rata, heroina ove priče odlazi najpre u Italiju, pa u Lozanu, a 1918. godine u Tulon, gde radi kao lekarka invalidskog odreda. Tamo doživljava i veliku porodičnu tragediju jer joj se mlađa ćerka Dušica, studentkinja prava, razbolela i umrla.
– Kada pogledate ceo Marijin život, vi vidite da njen način života nadahnjuje i ohrabruje. Tokom celog života, ova doktorka je napredovala u ličnom i profesionalnom smislu i jedino što čini njen život tužnim jeste gubitak deteta – kaže dr Spasović i dodaje da je starija ćerka, Jelica, krenula roditeljskim stopama i završila medicinu.
U srpsku prestonicu vratila se 1919. godine i zaposlila se u Prvoj armijskoj bolnici. Od 1922. do 1949. godine, dr Marija Prita radila je u svojoj privatnoj ordinaciji, a posebno je bila posvećena lečenju steriliteta kod žena. Uz redovan posao, imala je energije da se bavi i pisanjem naučnih radova, a bila je i na čelu Društva beogradskih žena lekara i osnivačica Ženske stranke. Ova izuzetna žena organizovala je i izgradnju Memorijal bolnice Lejdi Kaudri na Dedinju. Baš zbog svega što je postigla, istoričarka Spasović smatra da je nepravda da se o doktorki Priti malo zna u široj javnosti.
– Jedna mala ulica u pančevačkom naselju Tesla nosi naziv po Mariji Priti, ali smatram da takva istorijska ličnost zaslužuje da prometnija ulica bude nazvana po njoj. U Beogradu se nijedna ulica ne zove po njoj, čak ni bolnica na Dedinju u čijem je stvaranju učestvovala, a na zgradi u ulici Kralja Milutina 34 ne postoji ni tabla sa natpisom koji bi podsećao prolaznike da je tu živela i radila doktorka Marija Prita Vučetić. Baš zbog toga, smatram da je veoma važno da se u javnosti što više promoviše doprinos i rad ove fantastične žene – poentira naša sagovornica.
Prva lekarka među Srpkinjama u Ugarskoj preminula je 1954. godine, u Beogradu, gde je i sahranjena. Odlukom njenih naslednika, zaostavština doktorke Marije Prite čuva se u Istorijskom arhivu Pančevo i dostupna je onima koji žele da se upoznaju sa životom i dostignućima ove odvažne i pametne žene.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Naši gradovi u svemu prvi”, koji partnerski realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca, UG „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
Fotografije: Nikola Nešković, novinar i praunuk Marije Prite
