U pokušaju da rasvetli događaje vezane za ovaj zločin, autor ove knjige Jozef Frank iznosi sledeće tvrdnje:
Pančevo je oko 1932. godine bilo centar i predvodnik nacionalsocijalizma u okviru nemačke etničke grupe u Jugoslaviji. Ovde su se takozvani obnovitelji okupljali oko dr Jakoba Avendera, Mihaela Rajzera i Gustava Halvaksa. Poslednja dva su već pripadala Rajhsdojče Vafen-SS 1939/40. godine.
Simovićev puč i demonstracije 27. marta 1941. godine u Pančevu i napade koji su usledili, obnovitelji su ocenili kao antinemačke akcije. Nije slučajno što su ljudi koji su bili aktivni ili na drugi način upadljivi u kontekstu ovih demonstracija, kasnije pogubljeni. Među njima su bili Mirko Skovran, Ljubomir Jeftić, Marijan Novak i Sava Pantelić.
Prilikom povlačenja 8. pešadijskog puka Vojske Jugoslavije, pojedini ljudi „Narodne nemačke službe zaštite” pokušali su da nateraju delove puka da se predaju i razoružaju. Ovaj pokušaj nije uspeo. Jedan od tih Nemaca, Jozef Reveš, streljan je još u Pančevu, preostalih osam odvedeno je u Srbiju, kod Beograda, gde su streljani, a u nekim slučajevima i surovo osakaćeni. Pogubljenje i sakaćenje devetorice etničkih Nemaca nije bio jedini, ali bio je glavni razlog za kasnija hapšenja i represalije 21. i 22. aprila 1941. godine.
Prvih dana okupacije, očigledno je bilo noćnih pucnjava ili napada na nemačke vojnike u Pančevu i okolini. Međutim, podaci o tome su nedovoljni (detalji o mestu zločina, vremenu zločina, imenima i činu uglavnom nedostaju). Ovde je potrebno dodatno pojašnjenje.
Postoje tri različite verzije koje objašnjavaju smrt i ranjavanje nemačkih vojnika uveče 20. aprila 1941. godine. Prvo: Navodi se da je došlo do napada srpskih četnika sa pravoslavnog groblja, nakon čega je usledila žestoka razmena vatre. Drugo, pijani nemački vojnici su se navodno posvađali u kafani i međusobno ubijali ili ranjavali. Za ovo objašnjenje postoji mnogo posrednih, ali nema pravog dokaza. Treće: Različite nemačke jedinice, koje su noću pretraživale groblje, slučajno su pucale jedna na drugu.
Nemački Vermaht je koristio smrt i ranjavanje nemačkih vojnika da odglumi napad četnika. Sledeći posredni ili upadljivi dokazi podržavaju ovu pretpostavku:
* Ranjeni nemački vojnik je uveče 20. aprila 1941. Godine odveden u obližnju mesaru i tamo je ostavljen da umre, iako je vojna bolnica bila samo nekoliko stotina metara dalje.
* Legenda da je došlo do smrtonosnog napada sa groblja i da su se navodni neregularci potom sakrili kroz tunel jedne kafane, gde su i uhapšeni, opovrgnuta je time da su nemački vojnici bili smešteni u toj kafani. Ulaz su čuvali stražari.
* Nije bilo i nema fotografije ili filmskog zapisa ovog navodnog podzemnog prolaza. Noćna filmska scena Gotfrida Kesela (racija, pucnjava, skeč) ne odgovara stvarnim okolnostima. Kasnije je naknadno dodata u film iz 1941. godine.
* Nije verovatno da je u lokalnim okolnostima (kratka udaljenost, opkoljeno groblje) nemački vojnik ranjen u navodnom napadu pucnjavom, ali nijedan navodni slobodni borac nije uhvaćen, ranjen ili ubijen.
* Postavlja se i pitanje zašto je kamerman bio prisutan u ovom trenutku noći, sve vreme, i mogao nesmetano da snima.
* Fotografije koje je sutradan napravio Gerhard Gronefeld samo dokazuju da je na groblje pucano izvana. Na strani suprotnoj od groblja, na fasadama, nije bilo rupa od metaka.
* Kratkometražna filmska scena u ranim jutarnjim satima, u kojoj navodni partizani sa podignutim rukama izlaze iz grobova i hapsi ih Vermaht, nije verodostojna i više ukazuje na snimke napravljene kasnije, u propagandne svrhe.
Dana 21. aprila 1941. godine navodno je održan prvi preki vojni sud pod predsedavanjem SS-šturmbanfirera Rudolfa Hofmana, na kome su četiri osobe osuđene na smrt streljanjem zbog pripisanih militantnih namera. Kazna je izvršena istog dana, levo od sporednog ulaza na pravoslavno groblje, na putu za Novo Selo. Međutim, osim ovog unosa, nema daljeg dokaza da se preki sud zaista sastao tog dana (nema informacija o mestu sastanka, sastavu prekog suda). Nejasno je ko je izvršio ovu egzekuciju. Velika je verovatnoća da ovog dana nije održan preki sud i da je u skladu sa tim falsifikovan zapisnik.
Na postojećim fotografijama se ne vidi kako potpukovnik Bandelov ispituje optužene. On nije predsedavao u Štandgerihtu. Postoji velika verovatnoća da su svedoci koji su bili tada prisutni pomešali SS ratnog sudiju Rudolfa Hofmana sa komandantom mesta Bandelovom. Postoji zbirni izveštaj Državne istražne komisije u Jugoslaviji na osnovu izjava svedoka. U njemu se navodi komandant lokacije Bandelov kao glavni počinilac, kao i nekoliko lokalnih etničkih Nemaca kao saučesnici i saizvršioci (šef policije Mihael Rajzer kao tužilac, gradonačelnik Kristof Hild kao procenitelj, advokat dr Vilhelm Bartman kao sekretar, Adalbert Huterer kao predsednik SDKB, proizvođač gazirane vode Matijas Merkle i drugi). Izveštaj sadrži nekoliko netačnih iskaza i nepotkrepljenih navoda i delimično ne odgovara navedenim izvorima (izjavama savremenih svedoka). Predsedavajući sudija, Rudolf Hofman, ni jednom se ne pominje u izveštaju, niti u izjavama savremenih svedoka.
Glavni dželat 22. aprila bio je etnički Nemac Herman Brum. Za njegovog pomoćnika kažu da je bio Mađar. Osoba koja je 22. aprila 1941. pucala na civile koji su ležali na zemlji bio je poručnik pešadijskog puka „Grosdojčland” po imenu Erih Kine.
Pretresi kuća, hapšenja i odabir osuđenih, nisu izvedeni slučajno, kao što su tvrdili fotograf nemačke ratne propagande Gronefeld i drugi, već po pravilu posebno protiv sledećih lica: 1. Koji su, sa stanovišta obnovitelja, bili neprijateljski raspoloženi prema Nemačkoj ili su bili srpski nacionalisti; 2. Koji su aktivno učestvovali u demonstracijama 27. marta 1941. godine; 3. Učesnicima u nasilnim napadima na zgradu Kulturbunda i nemačke radnje prilikom demonstracija 27. marta 1941; 4. Već su bili poznati ili osuđivani za antinemačke radnje ili izjave; 5. Iz raznih niskih ličnih razloga, na primer da bi se nanela šteta profesionalnom konkurentu.
Gronefeld je bio više uključen u događaje između 20. i 22. aprila 1941. nego što je kasnije priznao. Na grupu sa osuđenima nije naišao tek slučajno 22. aprila, kada su odvedeni na groblje, pa se onda ,,probudio” fotoreporter u njemu.
Austrijski istoričar Valter Manošek je neadekvatnim istraživanjem prve izložbe Vermahta delimično pogrešno prikazao događaje u Pančevu, i dugo negirao postojanje prekih suđenja. On je u svom iskazu vrlo verovatno preuzeo netačne izjave bivšeg načelnika pančevačke policije Oskara Kreveča, kao i drugih savremenih svedoka, neprovereno i doslovno.
Postoje posredni dokazi da su se bivši vodeći etnički nemački zvaničnici u Pančevu međusobno dogovarali oko iskaza, tokom saslušanja od strane kriminalističke policije šezdesetih i sedamdesetih godina u Nemačkoj, kao i dokazi da su neki pojedinci lagali. Posebno se ističe dodatak knjizi; sadrži osnovne dokumente, uglavnom protokole ispitivanja nemačkih i jugoslovenskih/srpskih svedoka događaja.
Jedan od ciljeva autora Jozefa Franka je da sazna više o žrtvama zločina, njihovom ličnom okruženju i okolnostima njihovog hapšenja. Ukoliko imate relevantne informacije, molimo da se obratite Istorijskom arhivu u Pančevu ili samom autoruna e-mail adresu: joseffrank@gmx.de .
Knjiga je objavljena na nemačkom jeziku pre dve godine. Autor je zamolio organizacije Podunavskih Švaba u Nemačkoj i Austriji da informišu o knjizi u svojim biltenima. Reakcije su bile različite.
* Gospodin Jozef Jerger (1938), rodom iz Jabuke, koji izdaje novine udruženja Dunavske nemačke Landsmannschaft u Rajni-Palatinat, štampao je kompletan tekst u proleće 2021. godine.
* Gospođa Maria Zugmann Veber je objavila tekst koji joj je autor poslao u Mitteilungen der Landsmannschaft u Oberosterreichu u znatno skraćenom obliku i štampala umanjenu fotografiju naslova knjige – uz napomenu da je broj pogubljenih civila ispravljen sa 18 (v. Vildmann/Stoecker, u tomu 3 Donauschvabische Geschichte) na 36. Tada 92-godišnji dr Georg Vildmann, koji je umro prošle godine, tako je javno ispravio svoju raniju netačnu tvrdnju. Ovo treba priznati.
* Hans Supric (1939), rodom iz Bačke Palanke i dugogodišnji savezni predsednik Landsmannschaft Podunavskih Švaba u Nemačkoj, nije objavio tekst u Mitteilungen fur die Donauschvaben, Landesverband Baden-Vurttemberg. Autora Jozefa Franka ovo ne čudi, jer godinama ranije gospodin Supric nije hteo da štampa prve rezultate istraživanja o zločinu u Pančevu.
