Prvi Manifest komunističke partije na srpskom jeziku pojavio se u Pančevu

Bauk se jedan pojavio u Jevropi – bauk komunizma. Sve sile stare Jevrope stupiše u savez na svetu hajku protivu toga bauka: papa i car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policaji”. Ovim rečima započinje prvi prevod na srpski jezik Manifesta komunističke partije, koji je objavljen u Pančevcu, listu za prosvetne i materijalne interese, u proleće 1871. godine. Dobro poznata fraza o tome da bauk komunizma kruži Evropom pojavila se očigledno u kasnijim prevodima i redakturama Manifesta, koga su Marks i Engels napisali praktično po nalogu Drugog kongresa Saveza komunista (nastalog iz tajne revolucionarne organizacije Savez pravednih), koji je održan u Londonu 1847. godine. Utemeljivači naučnog socijalizma su ovaj program prve komunističke organizacije u svetu sastavili na nemačkom jeziku i objavili ga 21. februara 1848. godine takođe u Londonu.

List Pančevac je (od pokretanja aprila 1869. godine uređivao ga je u tom trenutku 26-godišnji Jovan Pavlović, uz to, jedan od osnivača i formalni vlasnik) pratio političke (i druge društvene i ekonomske) događaje, pojave i procese u Pančevu i okolini, ali i daleko od našeg grada, u Budimpešti (izveštaji i stenogrami sa zasedanja Ugarskog parlamenta, recimo), Srbiji (politička zbivanja i intrige dinastije Obrenović na primer) i iz ostatka Evrope (pregledi cena raznih roba u Trstu, Londonu i Kristijaniji (Oslo), tečaj Bečke berze…), dakle sve ono što bi moglo da zanima čitaoce iz srpskog etničkog korpusa, ali i sve one koji su se služili ovim jezikom. Pavlovićevoj novinarskoj pažnji i istančanom novinarskom osećaju nisu mogle da promaknu vesti o burnim događajima u francuskoj prestonici iz marta 1871. godine (koji su nastupili kao posledica francuskog poraza u rat s Prusima, abdikacije Napoleona III Bonaparte i proglašenja Treće republike u pozno leto i ranu jesen 1870. godine) – kulminacija višemesečne pruske opsade Pariza, beg Vlade Luja Adolfa Tjera u Versaj, formiranje Nacionalne garde i kratkotrajna ceremonijalna pruska okupacija Pariza. On već u broju 21 od 11/23. marta objavljuje kratak ali rečit telegram: Ženeva (u Švajcarskoj), 9. marta. – U Parizu revolucija. Radenici pobeditelji. Proglašena komuna. Dva generala ubijena. Versaljska vlada sprema silan otpor.

Pavlović shvata da je preuzimanje i formiranje vlasti po principima crvene komune, prvi put u istoriji, i to u jednoj od svetskih metropola, izvanredna prilika da se domaće čitatljstvo upozna sa savremenim pokretima i tendencijama u Evropi, pa on tada povlači zaista novinarski intrigantan, urednički pravovremen, politički provokativan i, ispostaviće se, istorijski dalekosežan potez, sasvim u skladu sa uređivačkim konceptom, autonomnom i slobodoumnom uređivačkom politikom i sadržajem zbog koga je list bio često zabranjivan i plenjen (tada se govorilo konfiskovan). Uporedo sa telegramima, najčešće iz Ženeve, o događajima u Francuskoj (koje Pančevac današnjim rečnikom govoreći prati s punom odgovornošću prema lažnim vestima, na visokom nivou medijske pismenosti i prepoznavajući medijske manipulacije), a kako redakcija nije bila u mogućnosti da angažuje dopisnika koji bi direktno izveštavao o događajima na ulicama i u institucijama Pariza, Pavlović odlučuje da, objavljivanjem prevoda Manifesta, u istorijski, na ovim prostorima, nikad boljem trenutku, čitaocima svog lista ponudi odgovor na pitanje šta ti komunisti, zapravo, hoće?

Uvodni tekst iz Manifesta, ovaj o bauku, pojavljuje se na naslovnoj strani broja 29 od 8. aprila (po julijanskom) 1871. godine, a ukupno 10 nastavaka (u 14 brojeva) izlazi sve do broja 42 od 23. maja (4. juna po gregorijanskom), u kojem Uredništvo daje i kratko obrazloženje, kada je Komuna nedvosmisleno propala, zašto se na ovaj korak uopšte odlučilo. Sa prevodom ovoga manifesta, hteli smo još i da doprinesemo jednoj potrebi, koja se u našoj štampi pokazala. Govorilo se prilikom pokreta u Parizu, o komunizmu i socijalizmu, o težnjama komune i o internasionalu – ali, s malim izuzetkom nekih naših novina, užasno površno. Da se naši pisci i dalje nebi izlagali opasnosti – a ja držim da je za pisce to zaista opasnost – da im se reče, e su površni, pa onda i da bi njihovi čitaoci imali što boljega pojma o svima pokretima koji su sada otpočeli po svetu – eto, to nam je sva pobuda, te se prevoda latismo. Neka bi se naš prevod čitao – to je sve što želimo.

Celokupan prevod Manifesta objavljen je juna iste godine kao brošura, Brzotiskom (dakle u izdanju štamparije) Jovanovića i Pavlovića, u kojoj se inače umnožavao Pančevac, a o čemu je redakcija obavestila čitaoce i pozvala ih da nabave svoj primerak.

Iako lično nije bio ni socijalista ni komunista, kako su ga, potiskujući njegovu izvornu socijal-demokratsku orijentaciju, često karakterisali teoretičari, istoričari, istraživači i kolege u doba jugoslovenskog socijalizma, Pavlović je stranice svojih novina rado otvarao za priloge autora koji su snažno podupirali socijalističke ideje. Iz tih razloga u naučnoj javnosti postoji nedoumica ko je, zapravo, prevodilac Marksovog i Engelsovog kratkog klasika, pošto o tome nije ostao zabeležen nijedan pouzdan podatak. Po jednoj pretpostavci preveo ga je pionir socijalističkog pokreta član i saradnik slovenske sekcije Prve internacionale Svetozar Marković. Moguće je da nije potpisao prevod jer su u to vreme protiv njega vođeno više sudskih procesa zbog kritičkih tekstova protiv vlasti koje je objavljivao u svom listu Radenik. Po drugoj pretpostavci, preveo ga je, na Marković predlog, Vladimir Ljotić. Pojedini istoričari, istoriografi i publicisti proširuju spisak imenima Dragiše Stanojevića, Nikole Markovića (čiji prevod Lasalove rasprave „O suštini ustava” jezikom i stilom pomalo sliči prevodu Manifesta) i Novosađanina Đoke Mijatovića (zbog sumnje da je prevodilac ovog teksta bio neki vojvođanski intelektualac tog doba. Mijatović je bio Markovićev i Pavlovićev prijatelj i inače je prevodio Marksove knjige). Eto zadatka i izazova lingvističkim forenzičarima, da otkriju ovu bezmalo vek i po staru tajnu.

Zanimljivo je da je Pančevac počeo obeležavanje stogodišnjice objavljivanja Manifesta još u poslednjem broju iz 1970. godine, u kome izlazi prvi deo, od 14, feljtona Dragoslava Stefanovića „Slovo o Manifestu”. Ceo Manifest je ponovo objavljen u Pančevcu u 20 nastavaka, od 10. aprila do 21. avgusta 1971. godine. U znak sećanja na ovaj značajan događaj, u Pančevu je 3. i 4. a u Beogradu 5. oktobra  1971. godine, u organizaciji Odeljenja za društvene nauke Srpske akademije nauka i umetnosti i Novinske ustanove „Pančevac”, održan naučni skup „Pariska komuna i srpski prevod ‘Manifesta’ i ‘Građanskog rata u Francuskoj’” (drugog Marksovog dela koje je, uporedo sa Manifestom u Pančevcu, objavljivano u Radeniku pod uredništvom Svetozara Markovića). Na ovom savetovanju radove o raznim aspektima uticaja Pariske komune na međunarodni radnički pokret i prevoda Manifesta u našim krajevima priložili su naučnici iz Ljubljane, Novog Sada, Beograda, Cetinja, Mađarske i Poljske.

„Neka drkću gospodujući staleži pri pomislu na komunističku revoluciju. Proletari u njoj nemaju ništa drugo da izgube do svoje okove. A dobiće čitavi svet.

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!” danas zvuči uverljivije nego ikad ranije.

Tekst je objavljen u okviru projekta „Naši gradovi u svemu prvi”, koji partnerski realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca, UG „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.