Po istorijskim izvorima Karlovački sinod 1775. godine proglašava Savu za srpskog narodnog sveca (navodi se da je po istorijskim dokazima dan Svetog Save praznovan još 1735. godine) i od tog doba Sveti Sava se smatra za glavnog srpskog narodnog prosvetitelja. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi: Rusi, Bugari i Grci.
Prvo u Zemunu, a potom u Srbiji od 1812. godine Sveti Sava počinje da se slavi kao zaštitnik škola. Protojerej Jefta Ivanović je imao redovni plan i program svetosavske proslave u zemunskoj školi, odredivši da 14. januar pripada proslavi „prosvetitelja serpskog svjatago Savi”.
Međutim, obeležavanje Svetog Save kao školskog zaštitnika otpočelo je posle Prvog i Drugog srpskog ustanka. Po nalogu Vožda Karađorđa na zvonu Velike škole otvorene 1808. godine u Beogradu izliven je lik Svetog Save. Ovo zvono preneto je kasnije u Kragujevac i korišćeno za potrebe Liceja.
Državno svetkovanje Savindana uveo je knez Miloš Obrenović 1823. godine a zakonom od 13. januara 1841. godine naredio je da sve škole u Srbiji moraju da slave Svetog Savu.
Sveti Sava je zaštitnikom škola takođe smatran i u Dalmaciji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji.
Tako je zapravo Sveti Sava postao školska slava koja počinje da se slavi i u drugim mestima na teritoriji Karlovačke mitropolije: u Sremskoj Mitrovici, Šibeniku, Kotoru, Sentandreji, Korenici, Vukovaru…
„Uskliknimo s ljubavlju” (Svetosavska pesma nastala je između 1804. i 1817. godine. Sačuvana je, međutim, samo iz prepisa iz 1832. godine sa izgubljenog predloška nastalog 1817. godine) prvi put u današnjoj verziji čula se na proslavi u Segedinu 1839. godine kada su je otpevali članovi crkvenog hora u litiji koja se kretala iz crkve prema školi. Ovaj običaj se odmah „prenosi” u krajeve „sa ove strane Save i Dunava” i tako je zahvaljujući rektoru Liceja u Kragujevcu Sveti Sava proglašen za školsku slavu i 1840. godine na taj način po prvi put i proslavljen i na ovim, našim prostorima. Još tada je, prvog puta, svetosavsko slavlje u Kragujevcu preraslo u narodnu svetkovinu uz prisustvo velikog broja meštana.
Patron sviju škola u Serbiji
Prva zvanična proslava Svetog Save u Srbiji održana je u Kragujevcu (Gimnazija i Licej su tada radili kao jedna škola) 1840. godine.
Na predlog rektora Liceja u Kragujevcu Atanasije Nikolića Popečiteljstvo prosveštenija, uz prethodnu saglasnost Sovjeta, konačnu saglasnost je dalo 2. januara, proglasivši Svetog Savu za zaštitnika svih škola u Srbiji.
Sve do školske 1839/40. godine škole u tadašnjoj Srbiji ipak nisu imale svoju zvaničnu slavu. Po prvi put je Sveti Sava proslavljen 14. januara 1840. godine baš u Kragujevcu. Ideja je bila Atanasija Nikolića, rektora Liceja. On je izneo pred savet Gimnazije i Liceja ovaj predlog koji je prihvaćen. I Sovjet je usvojio ovaj predlog „s tim dodatkom da Sveti Sava za sve škole u otečestvu našem patron bude”.
U kragujevačkoj Gimnaziji i Liceju nastale su odmah pripreme da se prva školska slava proslavi što svečanije. Sazvano je „glavno zasedanije školsko” 10. januara 1840. godine i na njemu odlučeno da se svetu preko objave, koja će se prikucati „na kapiju školskog zdanija”, da na znanje da je Namesništvo u saglasnosti sa Sovjetom „blagovolilo opredeliti Svetoga Savu prosvetitelja srbskog za patrona sviju škola u Serbiji”.
„Svima se rodoljubima od strane ovdašnji zavedenija školski obznanjuje, da će se praznik Sv. arhiepiskopa Save, kao novoizabranog patrona školskog, koi u iduću nedelju pada, posle svete liturgije, u školskome zdaniju ovom, toržestveno proslaviti”, stajalo je u objavi.
Na sednici je, sem toga, izrađen i detaljan program svečanosti, koji je imao 19 tačaka.
Pucnjava i pesma na mnogaja ljeta
Nije zaboravljen ni ručak na kome će se „seći kolač i jesti koljivo po običaju naših starih praotaca Srba”, kao ni zdravice, koje će se napijati „počevši od knjaza pa redom do blagopotrebnosti”, i koje će biti praćenje pucnjavom i pesmom „Mnogaja ljeta”.
Proslava je počela ujutru 14. januara. Iz školske zgrade đaci su sa svojim nastavnicima otišli u crkvu „gde su sa iziskujemom smirenosću, bogohvalenijem, sa umilnim pejanijem božanstvenu liturgiju odstojali”.
Posle službe Božije obrazovala se svečana povorka. Napred je nošen školski barjak, a za njim su išli prvo đaci normalnih škola, pa onda gimnazisti, a za ovima licejci. Iza učenika išli su profesori Liceja dva i dva u redu. Gimnazijski profesori pratili su svoje đake „da se tišina, a i poredak u pjeniju nabljudava”.
„I obštestvo kragujevačko, tronuto ugledom toržestva ovog, iznelo je i svoje barjake iz crkve, izjasnjavajući se, da i ono praznik ovaj sa svojom decom zajednički slaviti i toržestvovati želi”.
Posle škola i zastava, koračali su „ripidonosci”, pa onda sveštenici, od kojih je jedan nosio Jevanđelje, a drugi ikonu Svetog Save. Za sveštenstvom išlo je građanstvo u velikom broju. Cela ta litija prešla je preko malog mosta ispred kneževog konaka, prošla kroz sredinu čaršije i došla do školske zgrade „pevajući neprekidno tropar svetitelja i patrona školskog”.
Na gornjem spratu školske zgrade u velikom hodniku zauzeli su mesta đaci i gosti. Sveštenstvo je osveštalo vodu i njom poškropilo sve učionice. Za to vreme pucale su puške i prangije napolju.
Kad je završen verski obred, učenicu su otpevali pesmu koju je za ovu svečanost ispevao Vukašin Radišić, profesor Gimnazije. U toj pesmi pozivaju se Srbi da zapevaju i da upute misli nebu odakle „arhipastir Sava – Nemanjićka sveta glava – šilje danas zdravu – rodu našeg slavu”.
Posle pesme održao je govor Atanasije Nikolić, rektor Liceja „od strane sviju profesora oba zavedenija”. On je, u glavnom pozvao omladinu da se sa ljubavlju posveti nauci i time koristi otadžbini i „praviteljstvu”, ukazujući pri tom na primer Svetog Save, koji se danas proslavlja.
„Naš narod je hrabar, ali pored hrabrosti još se nešto u današnjem izobraženom svetu iziskuje, a to je izobraženije uma i srdca’. I to ja nazivam istinim izobraženija svjetom, jer oba zajedno skopčana sočinjavaju prosveštena i izobražena čoveka”, govorio je rektor Nikolić.
Kada je rektor završio govor ustao je licejac Konstantin Nikolajević, pa je „sam sobom od reči do reči sočinjeno slovo” održao. U svom govoru, ukazujući na sve teškoće, sa kojima se naš narod borio dok je došao do slobode i do prvih začetaka kulturnog i prosvetnog života, on je savetovao svoje drugove, da vrednim radom i poslušnošću opravdaju nade, koje se u njih polažu. Posle njega u ime gimnazijskih učenika govorio je Aleksa Milinković, đak „retorike”. Govor njegov sastavio je Grigorije Novaković, profesor. Posle završenih govora, učenici su otpevali pesmu, koju je profesor Novaković ispevao. Ta je, pesma, po zapisima starih Kragujevčana, kao neka vrsta himne Svetom Savi pevana i docnije na ostalim svetosavskim proslavama u kragujevačkoj Gimnaziji.
Prvo je pevao ceo hor stihove:
Sunce rađa s’ Srb – sinu
Žrtvovavšu s’ Muzama
Horizont mu sav zasjinu
Prosveštenija u lučama”
Zatim su naizmenično bas i tenor pevali solo:
Toržestvuje likujući
Likujući toržestvuje
A u hramu Minervinom
U Minerve svetom hramu
Pa, onda u duetu:
Slavu Tvorcu davaju
Zatim je prvo tenor pevao stih:
Vospevajte sa nama zemnorodni
A, onda bi čitav hor prihvatio stihove:
Zemnorodni vospevajte…
Sa ovom pesmom završena je proslava u školi. Cela povorka, koja je došla iz crkve, sada se opet ulicama iz škole vratila u nju. U crkvi je osvećeno koljivo i svet se onda razišao.
Na Savindan ovan i bure vina za siromašne učenike
U školskoj zgradi profesori Liceja i Gimnazije i učitelji „normalni škola” priredili su ručak za 40 lica. Ručku su prisustvovali ugledni činovnici i građani a sem njih i Konstantin Nikolajević u ime đaka Liceja i Aleksa Milinković u ime svojih drugova gimnazista. Za ručkom je sečen kolač i pile su se zdravice.
Gosti su tada „svojevoljno i bez ičijeg sodejstvija” skupili za siromašne đake „11 dukata, 11 forinti, 11 čaršiski groša i jednu paru” i tu sumu novca poslali ondašnjem Ministarstvu prosvete.
Građanstvo kragujevačko „vozbuđeno ovim toržestvom i želeći i od svoje strane součastije javno u tomu imati”, dalo je jednog ovna i jedno bure vina da se podeli siromašnim učenicima.
Uveče je školska zgrada bila osvetljena i dekorisana. Na svakom prozoru gorelo je po 12 sveća. Na jednom prozoru „trudom ovdašnji profesora načertanija” bio je nacrtan lik Svetog Save, a na drugom državni grb.
Za sve vreme učenici su pevali one dve pesme, koje su pre podne pevali na proslavi u školi. Svet se, do duboko u noć, skupljao oko škole, slušao pesme i divio se „ukrašeniju i sladkopjeniju sa veleglasnim, sa više puta povtorenim: „Urraaa!!!!”.
Na mestu zgrade Gospodar Jevremovog konka u kojem su od 1839. godine bili smešteni Gimnazija i Liceum a potom je bila zgrada Starog Načelstva okruga kragujevačkog 1939. godine podignut je Dom zanatlija koji je posle nacionalizacije 50-ih godina 20. veka postao hotel „Dubrovnik”. Danas je u tom zdanju smeštena „Rajfajzen” banka. Pre 10 godina na ovoj lokaciji podignuto je Spomen-obeležje prvoj zvaničnoj proslavi Svetog Save – Savindana 1840. godine, rad vajara Zorana Ilića. Spomenik je otkriven 26. januara. U kamenoj niši postavljen je bronzani reljef sa likom Svetog Save a pored njega je bronzana povelja sa tekstom o prosvećenosti i pismenosti.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Naši gradovi u svemu prvi”, koji partnerski realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca, UG „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
