Šahovski klub je osnovan u Pančevu 1920. godine, na inicijativu Đorđa Veličkovića i braće Svetislava i Božidara Pupića. Za kratko vreme u ovom klubu, kome su prostorije bile u nekadašnjem hotelu „Sloboda” (koji se tada nije tako zvao), okupilo se oko 200 članova.
Pančevački prijatelji šaha odmah su pristupili organizovanju raznih akcija na popularizovanju ove igre. Mada neki istoričari šaha napominju da je 1920. ili 1921. u Narodnom pozorištu u Beogradu bila priređena šahovska produkcija živim figurama, na kojoj su nastupila deca raznog uzrasta, drugi tvrde da je pančevačka bila prva u tek formiranoj Kraljevini. Verovatnije je da sličan događaj kome je prisustvovao u Beču toliko uticao na Đorđa Veličkovića da je odlučio da napravi priredbu tog tipa u našem gradu. Pančevački šahisti su odmah pristupili pripremama za „Šahovsku akademiju”, koju je trebalo da izvedu devojke i mladići iz raznih ovdašnjih društava.
Prvobitna ideja je bila da se šahovska partija živim figurama odigra pod vedrim nebom na sportskom igralištu, ali vlast to nije dozvolila zbog dvorske žalosti za kraljem Petrom I Karađorđevićem, koji je preminuo 16. avgusta. Organizatori su odlučili da ostvarenje zamisli pomere za jesen, pa je tako prva partija „u živo” u Pančevu prikazana u sali „Trubača” 8. oktobra 1921. godine.
Zabavno veče pančevačkog šahovskog kluba počelo je, pred nekoliko stotina posetilaca, veselom igrom u jednom činu „Jedna šolja čaja”, a bilo nastavljeno „komedijom jedne šahovske partije” pod nazivom „Šah mat”. Prema pisanju tadašnje štampe, ove komade su „dosta dobro” odigrali ovdašnji diletanti.
Kao treća tačka programa prikazana je „Šahovska produkcija živim figurama”. Organizatori su se opredelili za francusku partiju odigranu oktobra 1857. godine na Prvom američkom Šahovskom kongresu u Njujorku, u kojoj je Pol Morfi, kao beli, pobedio Aleksandera Mika.
Učesnici su bili obučeni u kostime od krepa, koje je, u rokoko stilu, kreirao izvesni Trompeter. Devojke nisu htele da nose crnu odeću, jer označava žalost, pa su zato njihovi kostimi bili boje višnje. Bele figure je preuzela srpska, hrvatska i slovenačka omladina, a tamno crvene devojke i mladići nemačke, jevrejske i mađarske nacionalnosti. Muškarci su imali uloge kraljeva, topova i skakača (konja, za koje su se javili dobrovoljci), dok su devojke bile dame, lovci i pioni. Izbor figura nije obavljen prema imovinskom stanju, kako su neki tvrdili, već prema lepoti i rastu, jer je, na primer, trebalo da svi pešaci budu približno iste visine, a da odnos visina kralja, kraljice i ostalih figura bude usklađen.
Nastup figura na pozornici kao i odlazak sa bine, kada su bile „pojedene”, pratio je marš iz Bizeove opere „Karmen”, a na tabli su se kretale uz note baleta iz opere „Minjon”, koje je izvodio orkestar violiniste Jacike. Angažovan je bio i učitelj plesa Rozenberg, koji je devojke i mladiće podučio baletskim koracima. Mizanscen se odvijao po uputstvima suflera koji su se nalazili iza kulisa. Šaptač belih je bio Boža Pupić, a crnih Đorđe Veličković. Figura koja je objavljivala „šah” dizala je ruku u pravcu protivničkog kralja, a orkestar bi zasvirao jačim intenzitetom, dok je mat najavljen muzičkim „tušom”. Naročitu radost u publici je izazvao matirani crveni kralj, koji je tad odglumeo pad, pa su bolničari ušli na scenu da ga iznesu.
Konkurencija lepote je, kako je pisao tada „Pančevac”, donela sledeći rezultat: 1. Margita Sirt; 2. Dobrila Teodorović; 3. Iluš Kon; Greta Garaj; 5. Boriška Hajduška. „Zabava je bila dobro posećena, vesela i trajala je sve do zore” – svedoči dalje reporter „Pančevca”. Šahovski klub je ostvario solidan prihod, koji je potrošen za pokrivanje organizacionih rashoda, šivenje odela i fotografisanje. Od ostatka novca, uprava je kupila inventar i knjige za klupsku biblioteku. Osnovni ciljevi priredbe – upoznavanje Pančevaca i Pančevki sa šahom, privlačenje što većeg broja zainteresovanih u klub i prosvećena društvena zabava, u potpunosti su ostvareni.
Priredba je ponovljena 16. oktobra iste godine i na opšti zahtev, davana i tokom 1922. godine. Sudeći po novinskim izveštajima jedina razlika bila je u odabiru muzike – na reprizi su umesto arija iz opere „Minjon” izvođeni delovi Verdijeve opere „Rigoleto”.
* * *
Nesumnjiv doprinos istoriji zabave u Pančevu dalo je Omladinsko društvo „Dar-mar”. U zimu 1919. godine, piše tadašnja štampe, ova družina je „priredila jednu od najlepših zabava”, verovatno onu koju je Giga Stojnov opisao u knjizi „Zapisi starog Pančevca”. Potom je usledio mali zastoj u radu, da bi početkom dvadesetih godina 20. veka „Dar-mar” neprestano pravio dar-mar po gradu.
U redovne delatnosti „Dar-mara” spadalo je organizovanje čajanki. U sezoni jesen-zima 1922/23. održano je petnaestak takvih skupova u upravo renoviranoj sali Vajfertove pivare. Ova okupljanja su redovno bila upotpunjenja muzičkim programom – najčešće je nastupala ciganska banda Šandora Rade, a svirali su još i salon kapela A. Monje, orkestar ovdašnjeg vojnog garnizona, kao i, posebno, njen „gudalački odeljak”. Ponekad su na čajankama izvođeni šaljivi monolozi ili drugi kratki umetnički komadi, a ova druženja su se često završavala igrankom.
Naročito je bila zanimljiva četvrta čajanka, priređena 10. decembra 1922. godine, kada je održana „utakmica lepog igranja” u plesnim disciplinama van step, vals-boston i šimi. U konkurenciji osam parova, jedanaestočlani žiri je za najbolje proglasio Kajku Hristić i Mladena Radulovića. Glavne nagrade su bile srebrna moka garnitura i srebrna garnitura za pušenje, dok su ostalim učesnicima dodeljeni srebrni aufsac, sat budilnik, garnitura za pisanje sa mastionicom i – hrizanteme.
„Dar-mar” je 28. decembra 1922. godine organizovao u sali Vajfertove pivare umetničko veče na kome su nastupile g-đice Mara Bogdanov, Nada Milutinović, kao i Dušan Davidović, student konzervatorija u Beču. Nakon veoma uspelog koncerta, održana je igranka koja je trajala do jedan sat po ponoći.
Za ovu šaljivu ekipu znalo se i van Pančeva – „Dar-mar” je bio pozvan da učestvuje na velikoj zabavi umetnika i književnika, koja je trebalo da bude održana 16. februara 1923. godine u beogradskoj Kasini, ali o tome da li su otišli i ako jesu, kakav su program izveli, ne postoje nikakvi podaci. Bio je najavljen i vatromet i svečana iluminacija na Maloj pijaci za vreme ophoda Voskresenija, ali ni o ovom događaju nema drugih detalja.
Među pančevačkom omladinom toga doba bili su posebno isčekivani i masovno posećeni „Dar-marovi” karnevali i maskenbali, koji su bili održavani poslednjeg dana fašanki. Na čelu karnevalske povorke, koja je krenula od Srpske čitaonice i prošla glavnim gradskim ulicama 26. februara 1922. godine, išao je barjatkar noseći zastavu sa natpisom „Lude sviju država, ujedinite se”, za njim su koračale najrazličitije maskirani darmaruše i darmarci, a u koloni su bili i konji, magarci i transportna kola. Te večeri je u „Trubaču” održana zabava kojoj je prisustvovalo dve stotine ljudi. Najavljeno je „šest glazbi” – vojna muzika, dva ciganska orkestra, harmonikaš, gajdaš i verglaš. Deo prihoda bio je namenjen gladnima u Rusiji, za najlepšu učesnicu izabrana je g-đica Emika, a žur je potrajao do ranih jutarnjih sati. Sledeće godine povorka je otkazana zbog lošeg vremena, a večernja zabava je održana po skoro istom scenariju – izveden je ponoćni kabare i šaljiva tombola, birana najlepša dama i najgadniji mladić, a vođen je i boj konfetama, cvećem i serpentinama. Ulaz je, svedoči izveštač „Pančevca”, bio impozantan, dvorana lepo dekorisana i temperirana i vladao je pravi karnevalski štimung.
U povodu ovog događaja izašao je i jedini broj lista „Dar-mar”, koji se prodavao u knjižari „Napredak”, u ruskom kiosku na Korzou i u svim većim trafikama. Jedan primerak „Dar-marovog” glasila čuva se u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.
Zalaganjem uprave „Dar-mara” i u saradnji sa tadašnjom brodskom agencijom bilo je omogućeno Pančevcima zainteresovanim da prate beogradski operski život, da posebnom lađom odu u Beograd, i da se, nakon završetka predstave, istim plovilom vrate u grad. Taj aranžman je profunkcionisao početkom proleća, a karte i ulaznice za ove događaje mogle su da se kupe u knjižari „Napredak”, koja je i inače puno pomagala rad „Dar-mara”.
U jesen 1923. godine održano je nekoliko čajanki u korist obnavljanja „Lido kupatila” na Beloj steni, koje je oluja uništila tog leta. Pred kraj decembra na jednoj od čajanki promovisana je nova igra „java”.
Duhovite i šaljive, pune šarma i dobrog raspoloženja, aktivnosti „Dar-mara” svedoče o tome kako je omladina provodila vreme, kako se zabavljala i kako je uživala u prosvećenoj dokolici pre skoro stotinu godina.
Fotografija svih učesika šahovske partije u 18. potezu
