U nedelji kada su posle tribine u lazarevačkoj biblioteci sklonjene karikature Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića, u nedelji kada se čak i Ministarstvo kulture oglasilo povodom karikatura objavljenih na naslovnoj strani lista Danas, a urednik tog dnevnika Dragoljub Petrović ocenio da vlast medije koji nisu bliski vlasti, doživljava kao opoziciju, možda čak i jaču od političke opozicije, a tako vidi i karikaturiste i satiričare, podsećamo kako se u 19. veku osvajala sloboda štampe.
Na sve tri Narodne skupštine, održane za vreme druge vladavine kneza Mihajla Obrenovića, iznošen je predlog o donošenju zakona o štampi, koji je svaki put odbačen sa istom formulacijom – da se stavi na ličnu ocenu knezu. Na Preobraženskoj skupštini 1861. godine jedan od predloga bio je da se zakonom proglasi sloboda štampe. Skupština je jednoglasno odlučila da se ranija odredba o slobodi štampe izostavi iz skupštinskog zakona, kao i da se knezu Mihajlu ostavi da odluči da li je Srbiji potreban Zakon o štampi.
Profesorka Tatjana Vulić, koja je knjigom „Kragujevačka štampa XIX veka” dala nemerljiv doprinos osvetljavanju perioda koji je u razvoju Kragujevca imao veliki značaj, piše da je nakon Preobraženske skupštine Uprava prosvete, ranije Ministarstvo prosvete, izradila tekst Zakona o štampi i dostavila ga Državnom savetu. Pre nego što je predložen na sednici Vlade, projekat je poslat Jovanu Ristiću i Đuri Daničiću, koji su sastavili nov, delimično izmenjen i dopunjen Zakon o štampi. U tom tekstu nije bila predviđena cenzura, ali na ministarskoj sednici krajem 1861. godine, kojom je predsedavao knez Mihajlo, predlog nije usvojen.
Knez Mihajlo Obrenović
Tri godine kasnije, 1864., na Velikogospođinskoj narodnoj skupštini, pročitan je predlog beogradskog poslanika Time Andrejevića da se „njegova svetlost umoli da se izda Zakon o štampi, shodno duhu i našim potrebama”. I sada je odlučeno da konačnu reč da knez Mihajlo.
Novi projekat Zakona o štampi izradio je 1866. dr Nikola Krstić, član Kasacionog suda. Taj predlog nije ni došao do kneza, već je, navodi Tatjana Vulić, završio u arhivu Ministarstva unutrašnjih dela.
O Zakonu o štampi raspravljalo se i na Miholjskoj skupštini 1867. godine. Jagodinski poslanik i liberal, prota Jovan Jovanović, sa još nekoliko poslanika, predložio je da se izda Zakon o štampi. Pri stavu o „škodljivosti slobodne pečatnje” knez Mihajlo ostao je do kraja svoje vladavine.
Zgrada Stare skupštine
Prvi Zakon o štampi usvojen je 23. oktobra 1870. godine u Kragujevcu. Po tom zakonu svaki građanin koji ispunjava određene uslove – da je srpski državljanin, da ima 25 godina, da raspolaže imovinom i ima građanska prava, mogao je da izdaje novine. Zakon je predviđao da trajnu zabranu izlaženja novina može da izda jedino sud.
Tatjana Vulić navodi da, i pored zakona koji je imao veliki značaj za razvoj štampe i novinarstva u Srbiji, cenzura nije prestala. Tako, rasturanje novina i drugih periodičnih spisa moglo se obaviti tek sat vremena posle predaje obaveznog primerka mesnoj policiji. Nakon toga policijske vlasti su odobravale pokretanje i prodaju novina.
Prvim Zakonom o štampi nisu bili zadovoljni ni liberali ni konzervativci.
Šest godina nakon donošenja prvog Zakona o štampi, 11. maja 1876. godine, knez Milan Obrenović je obustavio zakon na tri meseca i uveo strogu cenzuru, a novom uredbom od 9. avgusta te godine, obustava je produžena „dokle traje postojeće ratno stanje”. Po završetku srpsko-turskih ratova 1878. godine opozicioni poslanici zatražili su da se vrate obustavljeni zakoni. Na zasedanju Narodne skupštine 13. februara 1881. godine mladokonzervativac Milutin Garašanin podneo je predlog novog Zakona o štampi, koji je usvojen aklamacijom.
Milutin Garašanin
Sada za izdavanje i rasturanje novina nije bilo potrebno odobrenje vlasti, već samo prijava. Ukinuti su svi oblici preventivne cenzure, o štamparskim krivicama rešavao je redovni sud, dok je za sadržaj odgovarao samo autor, ili urednik ako autor nije bio poznat. Zaplena novina predviđala se u slučajevima kada se vređa vladalac ili njegov dom ili se narod poziva na ustanak protiv vlasti. Urednik novina mogao je biti srpski državljanin, sa najmanje 30 godina. S tim što urednik političkog ili satiričnog lista ili povremenog spisa političke sadržine mora da ispunjava uslov da ima završen fakultet na Velikoj školi u Srbiji ili inostranstvu. Zakon je predviđao i obavezu da se tri primerka lista predaju Narodnoj biblioteci. Predviđao je i ispravke i demantije: „Zvanične ispravke moraju doći na prvo mesto u listu i štampati se onim istim slovima, kao i napis koji ih je izazvao”.
Zakon o štampi iz 1881. godine bio je jedan od najliberalnijih u Evropi. Vulić podseća da je liberalni Zakon donela Vlada koja je vodila konzervativnu politiku. Naprednjaci su, kaže u svojoj knjizi „Kragujevačka štampa u XIX veku”, takav zakon doneli radi pridobijanja radikalne opozicije. Napredna stranka, koja je bila na vlasti sedam godina – od 1880. do 1887. godine, dva puta je menjala Zakon o štampi i dva puta ga suspendovala: 22. oktobra 1883. zbog Timočke bune i 9. septembra 1885. zbog rata sa Bugarskom.
Nakon pada naprednjačke vlade, Radikalna stranka se podelila na oportunistički deo koji je ušao u vladu sa liberalnom strankom i radikalniji, sa Nikolom Pašićem na čelu, koji je ostao u opoziciji. Aleksandar Obrenović 1901. godine odobrava donošenje Zakona o štampi i Zakona o zborovima i udruženjima. Rasprava o predloženom Zakonu o štampi u Skupštini je trajala sedam dana, a istog dana kada je počela debata o predloženom zakonu, rukovodstvo Beogradskog radničkog društva organizovalo je veliki radnički zbor u znak protesta protiv reakcionarnih predloga. Te demonstracije predstavljaju potpuno nov momenat u borbi za slobodu štampe, a sloboda štampe postaje ozbiljno političko pitanje u koje se uključuje narod.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rs, www.glassumadije.rs i www.pancevo.city. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
