Mnogi su čuli za crepajački „Udarnik”, lokal koji više ne postoji. Postojao je od 1985. do 2012. i u široj okolini je bio poznat kao mesto gde se mogla čuti dobra muzika, a neko vreme iznajmiti kvalitetan film u vreme kada su filmovi nasnimavani na kasete u VHS formatu. Pored toga u „Udarniku” je održano desetine izložbi i nešto manje pozorišnih predstava, čak i jedna svadba. „Udarnik” je bio avangarda, raskrsnica mnogih puteva i pokretač pozitivnih promena (u pokušaju) tokom nesrećnih devedesetih.
Možda bih nešto od mnoštva događaja i zaboravio da nismo od prvih dana započeli sa pisanjem neke vrste dnevnika. Sveska u kojoj su evidentirani događaji i beležila zapažanja o svetu oko nas morala je biti velikog formata da bi se tekstovi mogli ilustrovati. Tako je deo života „članova” „Udarnika” na koji sa puno prava mogu da se ponose, sačuvan od zaborava. Ne treba širu javnost zamarati detaljima o izgradnji i uređenju lokala, dovoljno je napomenuti da su Crepajci malo popreko gledali sve to sumnjičavo vrteći glavama kada bi čuli da to neće biti kafana sa muzikom i pevaljkom, uz primedbu da će to brzo bankrotirati. Bili su u pravu, a i nisu. „Udarnik” je bankrotirao više puta i ponovo počinjao novom energijom. Iz ničega nastajala je istorija, mala, lokalna ali naša.
U drugoj polovini osamdesetih, u jeku priprema za „dešavanje naroda” i najave astronomske inflacije i turbulentnih političkih aktivnosti, prvo su stradale institucije. Da li je neko to pripremao pa namerno donosio pogrešne odluke ili jednostavno zanemario, to je teško razumeti. Prva ozbiljna posledica tih nemirnih godina bilo je slabljenje institucija kulture što je izazvalo drastično smanjenje aktivnosti. Naročito je to bilo izraženo u selima gde je i inače infrastrukturna i kadrovska opremljenost domova kulture na vrlo niskom nivou. Odjednom se amaterizmu i javašluku suprotstavilo nešto što su mogli videti samo u velikim i ozbiljnim ustanovama kulture u gradovima.
Program u „Udarniku” je bio raznovrstan. Izložba slika Nade Onjin Žužić je otvorila ovaj „alternativni kulturni centar”. Onda je došao „Atelje mladih” sa predstavom „Dvonošci”, jedan od naših najvećih pesnika Brana Petrović bio je gost 9. aprila 1986. godine. Jelena i Duško Bosnić dolaze 21. maja iste godine sa svojom predstavom „Ugledni gost”, pa još jednom „Atelje mladih”. Istovremeno se održavaju izložbe Zuzane Halupove i Jana Cicke, kovačičkih slikara naive. Miroslav Žužić – Žule je doveo svoje „Vandokaše”, a Milan – Pepi Bogunović igra monodramu I. P. Čehova „O štetnosti duvana”. Nešto kasnije gostovao je mađioničar Miki, „internacionalni manipulator i iluzionista, mađioničar i pošteni lopov umetničkog imena Demon”. U to vreme je „Udarnik” prvi put bankrotirao dokazavši pri tom da se u ovoj sredini od kulture ne može lako živeti. Ipak, nešto kasnije rad se nastavlja, slede nove izložbe, svirke i lokalna dešavanja kao na primer maskenbal i sl.
Neko je u „Udarnički dnevnik” 4. maja 1990. zapisao: „Proslavili smo desetogodišnjicu uspešnog zagrobnog života Josipa Broza”, čime je u jednoj rečenici oslikao politički scenu tog vremena. Nacionalisti svih boja povampirili su se i svojim performansima i izjavama ometaju normalan život. Kulminacija uticaja na društveno i državno uređenje bila je „Jogurt revolucija” u Novom Sadu kada je započeo politički turizam, praksa dovođenja naroda autobusima iz udaljenih krajeva zemlje u cilju političke provokacije i nasilne promene sistema. U Vojvodini je voljom „naroda” i tadašnje vlasti na republičkom nivou, to uspelo. Nelegitimnim sredstvima ukinut je Ustav iz 1974. i stvorene okolnosti za rat i haos. To je na terenu i započelo 1991. a posle rušenja legitimne vlasti i obaranja vlade Ante Markovića. U proleće i leto 1991. započele su mobilizacije vojno sposobnih građana, u velikom broju na silu. Jedne noći u avgustu putem od Pančeva, glavnom ulicom pored „Udarnika” zatutnjala su oklopna vozila na putu za Vukovar. Znali smo da je đavo pušten s’ lanca i da nema nazad. Većina ljudi koje sam znao nije bila za odlazak u rat. Taj rat nije bio naš, nama to nije bilo potrebno, a sumnjam da je bilo kome trebalo, osim organizatorima. Stvarnost je bila drugačija i u tom haosu preostalo je samo sakrivanje „pa dok sve to ne prođe”, a kako nije prolazilo, onda i odlazak negde daleko.
Oni koji bi ostali, svoj revolt izražavali su na razne načine. Vreme je bilo opasno i svi koji nisu mislili i govorili isto što i TV propaganda ili portparoli vladajućih partija, bili su ozbiljno ugroženi. To nije sprečilo male grupe hrabrih ljudi otvorenog uma da se organizuju i udružuju pa su tako nastale prve antiratne nevladine organizacije i započeli veliki protesti u gradovima. Nije bilo iznenađenje što je baš u Crepaji u „Udarniku” nastala jedna takva – „Crepaja za mir”. Prva ozbiljna akcija bila je otvaranje tzv. „Bele knjige” u kojoj su građani Crepaje jasno, imenom i prezimenom i ostalim podacima izrazili svoj stav o ratu. Oko 1500 punoletnih građana Crepaje je, uz zanemarljive pokušaje opstrukcije akcije, potpisalo apel protiv rata. Usledile su druge akcije i saradnja sa antiratnim pokretima, organizacijama i pojedincima. Mesecima je u centru sela iznad magistralnog puta stajao veliki transparent sa natpisom „Crepaja za mir”. Posebno je intenzivna bila saradnja sa Pokretom za mir Pančevo i Centrom za žene „Isidora” koji je vodila Biljana Regodić. Interesantna je bila pomoć studentima u protestu kada je na Filozofski fakultet u Beograd odneta pomoć u vidu ogromnog hleba teškog oko 30 kilograma. Mnogo je raznih aktivnosti pokrenuto sve u nameri da se pomogne ljudima u nevolji, da se promeni stav o ratu uopšte i suprotstavi ludilu koje je zavladalo u svim delovima nekadašnje Jugoslavije. Teško je bilo boriti se sa propagandnom mašinerijom gospodara života i smrti, teško je ostati normalan posle svega. Iako su mirovni pokreti kao takvi uglavnom prestali da rade ili su se transformisali u neku drugu vrstu napora za bolji, normalniji i pošteniji život na ovom nestabilnom području, još nije vreme da se napravi rezime naše novije prošlosti. Nažalost nije ova tužna priča ni blizu kraja, tako se čini.
Ne treba zaboraviti ni da je u jednom kratkom periodu devedesetih došlo do pokušaja delimične fuzije mirovnjačkih pokreta i nekih političkih organizacija građanske i lokalpatriotske orijantacije. Da li je to bio pokušaj da se umiri bunt i otupi oštrica opoziciomog kritičkog stava prema tadašnjoj vlasti i delu „omiljene” opozicije, verovatno sa zvaničnog mesta nećemo nikada saznati. Ostaje nam da nagađamo na osnovu kasnijih poteza lidera manjih partija koji su tada kontaktirali i sarađivali sa „Crepajom za mir” i posredno sa PzPM, a danas su bliži nekim drugim opcijama. Naravno da nećemo saznati ni da li su u sve te aktivnosti bili umešani prsti nekih domaćih i stranih „službi”, jer teško je pohvatati i razumeti sve relacije i interese učesnika na sceni ratnih i antiratnih dešavanja. Mutna je to voda, a mi smo skočili u nju nespremni i neobavešteni.
