Organizovano bavljenje sportom je interesantan fenomen koji se širio sa razvojem industrijskog doba. Kod nas su te „novotarije” stigle iz centralne Evrope, preciznije iz Češke, tada dela Austro-Ugarske monarhije.
Oskudna istorijska dokumentacija onemogućava nas da u pravom svetlu sagledamo početke organizovanog bavljenja sportom u Banatu u obliku u kakvom postoji u drugoj polovini 20. veka. Posle dva velika rata i još većeg nemara prema istorijskom nasleđu pa makar to bio i sport, ostalo je vrlo malo relevantnih dokumenata na osnovu kojih bi se mogla graditi ozbiljna materija na ovu temu. Većina neuništenih dokumenata sklonjena je u tamu i prašinu nedostupnih arhiva, pa se u traženju odgovora na pitanja koja se nameću oslanjamo na svedočenja sve manjeg broja učesnika i posmatrača događaja.
Tokom rada na knjizi o 50 godina rukometa u Crepaji, pronašao sam informacije koje na sportski život u našem okruženju bacaju sasvim drugačije svetlo i istovremeno definišu odnose između naroda slovenskog porekla u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj. Radi se o jednom od prvih organizovanih sportskih dešavanja u novijoj istoriji – Sokolskom pokretu. Sve što sam pronašao o Sokolskom pokretu (dokumenta, fotografije, vesti u medijima iz tog vremena) ukazuje na izuzetno visok nivo organizacije, ozbiljan pristup u ostvarenju zacrtanih principa i ciljeva i pozitivan uticaj na sredinu u kojoj deluju.
„Sokolski gimnastički sistem nastao je u Češkoj 1862. godine. Osnivač ovog gimnastičkog sistema je dr Miroslav Tirš. Sokolski gimnastički sistem imao je zadatak da kod mladih kroz gimnastičke telesne vežbe razvija njihove najbolje osobine.” Nekoliko godina ranije u slovenskim zemljama nezadrživo se širila ideja o oslobađanju naroda od uticaja germanizacije, o zajedništvu i jačanju nacionalne i kulturne svesti. To je bila jasna politička poruka slovenskim narodima koji su živelui na prostoru Monarhije. Ideja češkog filozofa i prednjaka Miroslava Tirša bila je da u moralnom i telesnom preporodu naroda okosnica bude u vežbanju i „telovežbovnim nastupima sokola”.
„U aktuelnim političkim prilikama, to je doprinelo izrazitom razvoju Sokolskog pokreta (od 1863) i ogromnom interesovanju za ovu organizaciju i izvan Češke, Moravske i Slovačke, u slovenskim zemljama, kod Poljaka, Rusa, Ukrajinaca, Slovenaca, Hrvata i drugih. Zajedničko u radu svih sokolskih društava bilo je da su sokoli vaspitavani u duhu principa izvornog sokolstva utemeljenih na ideologiji slovenstva, slobodarskim idejama i načelima građanskog društva koje je iznedrila francuska demokratska revolucija („Sloboda, jednakost, bratstvo”), kao i filozofiji starih Helena (idealima sklada telesnog i duhovnog razvoja čoveka). Prvo Sokolsko društvo u Srbiji osnovano je 1891. a prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska” 1905. u Sremskim Karlovcima.
Grupa crepajačkih Sokolica i starešina, oko 1930. godine
I u Vojvodini gimnastika je krčila put sokolstvu, a afirmisali su je znameniti srpski lekari Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj i Milan Jovanović Batut propagirajući značaj vežbanja radi zdravlja. Izuzetan doprinos u osnivanju preko 60 sokolskih društava i četiri sokolske župe (Fruškogorske, Srpske Krajiške, Bosansko-Hecegovačke i Primorske), dao je neumorni dr Laza Popović, a podržavali su ga pesnici i književnici Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Stevan Sremac, Sima Matavulj, Borislav Stanković, Svetozar Ćorović… Ovom udruženju će pripadati i Mihajlo Pupin, Josip Broz Tito, Draža Mihajlović i mnoga druga poznata imena. Ideja jugoslovenstva i jedinstva bila je jasno ocrtana u radu sokolskog pokreta još i pre ujedinjenja Kraljevine što se ocrtavalo u paroli Ko je Soko taj je Jugosloven.
Centralna manifestacija sokolstva bio je slet. Termin slet izabran je zato što je na slovenskim jezicima značio grupisanje ptica u letu. Slet je predstavljao vrstu političkog ceremonijala, smeštenom na sletištu, stadionu kvadratne osnove sa tribinama. Tom prilikom je u koreografisanim i sinhronizovanim vežbama učestvovalo na hiljade Sokola. Godine 1912. održan je veličanstveni masovni Šesti sveslovenski slet u Pragu.”
„U organizaciji Sokola je jaka hijerarhija. Održavaju se brojne gimnastičke akademije, nastupi na naraštajskim, župskim i pokrajinskim sletovima u zemlji, sveslovenskim i svesokolskim sletovima u Pragu, sletovima ‘Bugarskog junaka’ u Sofiji, sokolska gimnastička reprezentacija postiže najprestižnije rezultate na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama (najistaknutiji gimnastičar je Slovenac Leon Štukelj), u zemlji se organizuju ‘sportske utakmice’, defilei, javni časovi, priredbe, koncerti, posela, svečanosti, humanitarne akcije. Osnivaju se knjižnice i čitaonice, sokolski bioskopi, horovi i orkestri, folklorne, lutkarske i pozorišne sekcije, rađaju se novi sportovi pod okriljem sokolstva. Propagirane su krilatice poput Jednakost, harmonija, bratstvo i U zdravom telu zdrav duh. Članovi Sokola su bili ljudi različitih veroispovesti, društvenog statusa, nacionalnosti i pola. Sokoli su među prvim organizacijama koje su otvoreno podsticale jednakost žena i muškaraca, kao i versku toleranciju. Žene su smatrane ravnopravnim članovima, a Sokoli su se međusobno nazivali braćom i sestrama.”
Jugoslovensko sokolstvo bilo je prva društvena organizacija koja je bezrezervno sve svoje snage mobilisala u odbrani zemlje. Sokolstvo je početkom 1940. imalo oko 350.000 članova što je bila ozbiljan potencijal u eventualnoj odbrani zemlje. Sokolsko članstvo poslednji put se masovno okupljalo na martovskim demonstracijama, a zatim i mitinzima, kada je izvršen puč i poništen Trojni pakt.
Crepajačka Sokolica oko 1930. godine
Sokolski pokret je i na našem području imao „važnu nacionalnu i prosvetiteljsku ulogu” (dr Dobrivoje Nikolić: Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, monografija Banata, Novi Sad, 1941). Posle Prvog svetskog rata pokret se reorganizovao pa je urbrzo osnovano 35 mesnih sokolskih društava. Godine 1921. se u Velikom Bečkereku organizuje prvi slet Banatske sokolske župe, a 1936. banatsko sokolstvo je imalo 75 mesnih organizacija raspoređenih u 10 okružja od kojih je peto bilo Kovačičko u čiji sastav su ulazili Sokoli iz Kovačice, Uzdina, Idvora, Sakula, Opova, Padine, Jarkovca, Tomaševca i Barande. Crepaja se ne pominje, ali je mesna organizacija postojala.
Prema kazivanju Stevana Vojnova, Milomira Živanova i Vide Atanackov (Đukić), Sokolsko društvo je osnovano oko 1923. godine. Osnivači su bili učitelj Jovan Đoković, Nikola Pajić, Mire Pajić, student medicine Todor Toška Đurin i drugi. Popularnost je bila velika, pa su mladi Crepajci masovno posećivali Sokolanu koja se nalazila u sokačetu iza stare fiskulturne sale na mestu sadašnje stambene zgrade. Bilo je tu i poznatih imena: Sava Žebeljan, Mita Živkov, Sima Racić, Spasoje Milošev, Bata Gavril, Sava Poznatov, Ilija Grčki, Zlatoje Stojkov i drugi. Najveći doprinos razvoju Sokola dao je Kamenko Baja Novakov (Grujić). Sokolovi su nekoliko puta godišnje organizovali sokolske priredbe i tom prilikom prikazivali svoje veštine. Redovno su učestvovali i na sreskim i Banatskim smotrama gde su njihovi nastupi bili zapaženi. Najuspešniji su bili 1938. godine kada su osvojili drugo mesto na sreskom prvenstvu.
Sa početkom Drugog svetskog rata (1941-1945) rad Sokolskog društva zamire. Veće interesovanje za sport u Crepaji u posleratnom periodu vezano je za dolazak i rad nastavnika fiskulture Ugoči Josifa. Stari sokolar je 1956. osnovao „sportsko društvo” DTV (Društvo za telesno vaspitanje) „Partizan”. Ovakva društva su se osnivala širom posleratne Jugoslavije u cilju omasovljenja sporta i fizičke kulture. Negde postoje i danas. U Crepaji su se sportske aktivnosti DTV „Partizan” organizovale zimi u sadašnjem Svetosavskom domu, a leti u školskom dvorištu i sportskom terenu kod železničke stanice. Već 1957. Crepajci u sastavu ekipe Sreza Pančevo učestvuju na republičkom takmičenju u Kragujevcu. U selu je Ugoči Josif svake godine organizovao sletove DTV „Patizan” na kojima su učestvovala školska deca i omladina. To je znatno doprinelo popularizaciji sporta u Crepaji pa je vremenom u okviru DTD „Partizan” došlo do stvaranja niza klubova u raznim ekipnim sportovima.
U svetlu dugogodišnje tranzicije uskraćeni smo za informaciju da su sokolska društva iza sebe ostavila veliki broj multifunkcionalnih i sportskih građevina, sokolskih domova i stadiona. Svaki sokolski dom imao je gimnastičku salu sa pozornicom i galerijom pa je prostorija služila i za projekcije filmova, pozorišne predstave, koncerte, predavanja i igranke. Sokolski domovi su bili multifunkcionalni prostori okupljanja, koji su svoju ekspanziju doživeli upravo između dva svetska rata. Na teritoriji Kraljevine SHS/Jugoslavije podignuto je oko 250 sokolskih domova. Danas se po dr Miroslavu Tiršu zove ulica u Beogradu, u njoj je Dečja bolnica koju zovu Tiršova iako Tirš nije bio doktor medicine. Za ovu temu je interesantno da je pored bolnice izgrađen beogradski Sokolski dom koji je kasnije postao prosvetna institucija pa je i poznat kao „stari DIF”.
Lepe crepajske sokolice na vežbalištu. „Sokolana puna članstva. Vežbaju i sokoli i sokolice. Ne dozvoljavaju Crepajci da njihovo Sokolsko društvo izostane na javnim časovima i sletovima iza ostalih u Banatu. Harmonija duha i tela se održava, podiže, krepi i snaži.” (Fotografija iz knjige Svetomira Svete Milovanovića „Po ravnom Banatu“, letopis sela i škola kovačičkog sreza, Beograd, 1935.)
Ovoj temi me je vratilo nedavno ponovno interesovanje za Prag. Često smo odlazili na veliki stadion na Strahovu, a da nismo tada znali zašto je građen tako neobičnog kvadratnog oblika i ogromnih dimenzija. Pretražujući izvore na temu sokolarstva, došao sam do informacije da je taj stadion izgrađen 1926. za potrebe sokolskih sletova. Interesantna je i informacija da je prvu štafetu organizovala baš Sokolska organizacija da bi nekoliko decenija kasnije u posleratnoj Jugoslaviji ideja o štafeti i sletu na stadionu JNA bila iskopirana za potrebe obeležavanja 25. maja, Dana mladosti i rođendana druga Tita.
U Pragu je 1993. godine obnovljeno Svetsko sokolstvo, kao naslednica i nastavljač Sveslovenskog, a zatim Svesokolskog saveza. Sokolska župa Beograd obnovljena je 1995. Nije poznato da li je ta obnova dala rezultate u nekim konkretnim aktivnostima.
Vaja
Laza Kostic nije bio lekar.